Hamam Sulejmana Veličanstvenog
a blagodat; kada bi samo jedan čovek želeo njome da senahrani, svi oko njega bi ostali gladni. Do sada nisam sreo nijednu stvarkoja se pojavljuje zajedno sa svojom negacijom i u njoj nestaje. U svomkratkom životu, sedam-osam puta sam čuo da dolazi. I mada mi nikad niko
nije rekao da će doći, kada smo čuli da dolazi, od sreće smo izleteli na ulicuuz zvuke doboša i zurli.
Odakle je dolazila ta sloboda i kako je tako odjednom nestajala? Da lionaj koji daje, posle ponovo uzima ono što je dao? Ili je mi na kraju, kadnam prisedne, poklonimo, govoreći: „Izvolite, gospodine, ionako je više neželimo. Uzmite je vi, možda će vama koristiti.“
Ili je ona kao neko čarobno blago koje iznenada zasvetli na stolu ili udnu zida, i koje se, čim mu se približimo i uzmemo ga u ruke, pretvori u
običan komad uglja ili zemlje? Ovo mi nikako nije ulazilo u glavu. Na krajusam bio ubeđen da ona u stvari nikome ne treba. Ljubav prema slobodi –upotrebiću Halitov izraz, jer sada više ne može da mi se ruga što pričamkao on! – nije ništa drugo do vrsta snobovštine. Da nam je bila prekopotrebna i da smo je istinski voleli, mi bismo je jednom prilikom ščepalitako da uvek bude uz nas i pred našim očima. Ali kako, kad samo što dođe,sutradan iznenada nestane. Još čudnije je to da smo se mi brzo navikli nanjeno odsustvo. Izgleda da je dovoljno da se njeno ime pomene u verskimknjigama, poeziji ili javnim govorima.
Ne, sloboda mog detinjstva nije bila nimalo nalik ovoj. Pre svega mislimda je najvažnije to što mi je niko nije dao. Otkrio sam je iznenada kako leži
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 18/
skrivena u meni kao grumen zlata. Ličila je na cvrkut ptica u krošnjamadrveća, na svetlost na površini vode. Jednom kada sam je pronašao, ceomoj mali život, naš siromašni dom, ljudi oko nas, sve se promenilo. Istina,kasnije sam je izgubio. Ali jedno je izvesno – ono što mi je pružila postalo
je moje najveće blago. Ni jučerašnja beda, ni današnje blagostanje nisumogli od mene otrgnuti godine koje je ona ispunila čfunduszeue.infočila me je da živim bez imetka, ne obazirući se ni na šta. Nisam
jurcao za nepotrebnim stvarima. Nisam uzalud trošio energiju radiostvarenja ambicije. Bio sam lišen želje da budem prvi, drugi, čak idvadeseti u razredu. Gužva u odeljenju u srednjoj školi omogućila mi je daiz poslednjeg reda, ili, ako hoćete, iz kraljevske lože, posmatram trku kojase odvijala oko mene. Tu sam naučio da na tuđa posla gledam iz funduszeue.info posluga ni tutori nisu me pratili u školu, kao većinu ostale dece. Nitisam imao novu, ukrašenu odeću, nepromočive cipele, debelu jaknu. Stalnosam išao zakrpljenih nogavica, laktovi su mi virili iz rukava. Na polasku uškolu niko me nije ljubio, deleći mi hiljadu saveta, niti su me uveče snestrpljenjem iščekivali da se vratim. Čak i kada mnogo zakasnim, niko sene bi potresao. Pa ipak, bio sam srećan. U zamenu za ovaj nedostatakdobio sam život i ulicu. Posedovao sam godišnja doba, ljude, životinje,predmete, njihova brojna i draga lica. Trebalo mi je mnogo vremena dastignem od Edirnekapija do Fatiha, rastojanje koje sam prelazio svaki dan,
jer su me pri svakom koraku različiti prizori odvlačili svaki na svoju funduszeue.info desete godine strast je pomutila moju dotadašnju sreću. Sat koji sam
od strica dobio za sunet uneo je pometnju u moj život. Koliko god da delujebezazleno, strast je pogubna. Ipak, moja vesela priroda joj nije dozvolila dame odvede predaleko. S druge strane, ona je usmeravala moj život. S njom,moj život je dobijao oblik. A možda je baš ona otvorila vrata slobodi.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 19/
4
Iako je po želji mog oca na koricama jedne stare knjige jul upisan
kao dan mog rođenja, može se reći da sam se ja, Hajri Irdal, rodio onogdana kada je ovaj sat dospeo u moje ruke. Kada su ga, s plavom mašnom –što je bila zamena za lanac, koju je smislila moja strina da bi uštedelanovac! - stavili na moj jastuk, moj život se promenio, dobivši odjednomneki novi, dublji smisao.
Mali sat je počeo da deluje tako što je najpre očistio sve oko sebe,obezbeđujući sebi odgovarajući životni prostor. Bilo kako bilo, svojimdolaskom bacio je u senku sve što sam do tada smatrao svojom imovinom.
Papirni minaret s dve galerije, takođe poklon od strica – za svoju decubirao je drugačije, prikladnije i modernije poklone, a mene je darivaoovakvim stvarima – možda jer je moj otac bio čuvar džamije i jer se našakuća nalazila pored džamije Mihrimah – veliki zmaj koga smo mi decazajedno napravili u dvorištu, oprema za karađoz4 koju sam kupio prodajućiprodavcu leblebija komadiće olova sakupljene po džamiji, Ibrahim-efendijina koza, koju sam, iako je bila tuđa, u slobodno vreme vodio naispašu u Edirnekapi i koja mi je zadavala hiljadu muka; ukratko, sve stvari
iz moje okoline izgubile su nekadašnji funduszeue.info se da će čitaoci ovih redova pomisliti da ja nikad do tada nisam
video sat, ili da sat u našoj kući nije postojao. Ne, bilo je upravo suprotno, unašoj kući je postojalo nekoliko satova.
Svako zna da se nekada život usklađivao sa satovima. A prema onomešto sam kasnije saznao od Muvakita Nuri efendije, muslimani su oduvek
važili za najbolje kupce u časovničarskim radnjama širom Evrope, i najvećipoklonici satova bili su upravo iz naše zemlje. Klanjanje pet puta na dan,
post u vreme Ramazana, prvi obrok pred svitanje i mnogi drugi verskiobredi bili su usko povezani sa satovima. Sat je bio božji medijum iupravljao je životima starih.
U početku su džamije bile mesta gde se podešavalo vreme. Čak i unajvećoj žurbi ljudi su zastajkivali pod njihovim prozorom i, izgovarajućistihove iz Kurana, vadili satove iz džepa. Srebrni, zlatni, gravirani, slancem ili bez njega, zdepasti poput jastučeta za iglu ili punoglavca, mali,pljosnati, bili su usklađeni s njihovim godinama, stasom, imovinskim
stanjem. Podešavali su ih moleći se da vreme koje budu merili donesedobro njima i njihovim porodicama i prislanjali ih uz uvo kao da će takočuti lepe stvari koje ih očekuju u bliskoj ili dalekoj budućnosti. Otkucaj sata
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 20/
za njih je bio šum fontane u dvorištu džamije, glas snažnog i večnog verovanja u unutrašnji svet. Tako jedinstven obuhvatao je obe dimenziježivota. S jedne strane određivao je vašu sadašnjost i dnevne obaveze, a sdruge, otvarao čiste i nepogrešive puteve ka večnoj sreći za kojom svi
tragamo.U hodniku na gornjem spratu naše kuće nalazio se zidni sat s klatnom,koji je moj otac želeo da proda svaki put kad mu se sve smuči, ali mu zbograzloga koje ću navesti to nikako nije polazilo za rukom. Ovaj sat, očevonasledstvo od dede, zajedno s malim i velikim pločama ispisanim citatimakoje su visile po zidovima, asurama prostrtim po podu, njihovim vlažnim isvežim mirisom, debelim zavesama na vratima soba i stepeništa, činio je današa kuća podseća na džamiju u malom.
Neke naše komšije kojima je tuđa muka bila životna inspiracija,predvođeni beskarakternim vlasnikom koze, Ibrahim-begom, optuživali sumog oca da je uzeo ovaj sat iz male drvene džamije u kojoj je ranije radiokao čuvar.
Prema njihovim rečima, u noći kada je džamija izgorela, moj otac je,zajedno s nekoliko spasenih stvari, među kojima su bile ploče sa citatima,pokupio i ovaj sat. Navodno, među ovim stvarima nalazili su se još i nojevo
jaje na postolju, metle iz Meke obešene po plafonu, zastori na funduszeue.info otac nikako nije mogao da pređe preko ovih optužbi i zbog toga je
danima odbijao da priča. Zašto ljudi moraju da lažu i spletkare? Premamom skromnom mišljenju, kleveta ne samo da je ružna, ona jeistovremeno smešna i glupa. Oni koji drugima žele zlo dovoljno je da, popotrebi, bace pogled na život svojih neprijatelja. Jer, život svakog čovekapun je nesavršenosti koje ni najbujnija mašta ne može da funduszeue.infoo sa čovekom one rastu i razvijaju se, postajući nezavisne ličfunduszeue.info zbog njih postoji izreka da niko nije savršen. To što neko, služeći seovom izrekom, odluči da nasrne na drugog radije nego da ga upozna i
prihvati njegove nesavršenosti, izgleda kao da je obukao jeftinu odeću. Jalično uvek sam tako radio. I zato se oni koji čitaju ove memoare nećesusresti sa lažima i spletkama, saznaće jedino neke istine koje su do sadabile tajna. Dok budem prenosio ove činjenice, može se desiti da unesemsitne izmene, ali samo u slučaju da ih zahteva rukopis na čije pisanje samse obavezao.
I moj otac je imao neke nesavršenosti, od kojih nijednu nije umeo dasakrije. Najbolji njihov primer bio je iznenadni brak s jednom sirotom
ženom, koja je, nakon razvoda od svog muža odlukom suda za koji je onplatio troškove, kao gost boravila nekoliko dana u našoj kući. Zbilo se to unedelji razvoda, i to u vreme kada je s mukom prehranjivao svoju prvu
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 21/
ženu i decu. Da zlo bude veće, on je još uvek bio vezan za moju majku, ioženio se samo zato što je mislio da je ova žena bogata. Međutim, žena jebila švorc. U jednom trenutku je, da plati smeštaj i deo sudskih troškova, iznedara izvadila poveću kesu metalnog novca, i to joj je bilo celokupno
bogatstvo. Uprkos tome, moj otac nije imao srca da se razvede, tako da jeceo život proveo s ove dve žfunduszeue.info pričam ovo da bih blatio pokojnika. U mojoj porodici strast za
sklapanjem brakova je večita boljka. U to sam se i lično uverio. Da, i mojotac je, kao svako, imao gomilu slabosti koje su komšije mogle s pravomupotrebiti protiv njega. Ali pljačka, i to džamije! Bez obzira što je toimovina vakufa i što je sve došlo iz spaljene džamije! Ne, moj otac takonešto nikad ne bi učinio.
Ovaj sat zapravo ima potpuno drugačiju pripovest. U vreme egipatskekrize, deda mog oca, Tevki Ahmed-efendija, službenik u Velikoj porti,dospeo je u nemilost zbog neke malverzacije. U jednom trenutku život mu
je visio o koncu i on se zakleo da će, ako izvuče živu glavu, sazidatidžamiju. Odmah pošto se situacija sredila i on odahnuo, prionuo je naposao. Međutim, pošto je kupio plac, iz straha da će mu zafaliti para, stalno
je odlagao početak gradnje, da bi na kraju, na mestu gde su trebali da bududžamija i zadužbina, za ostatak para kupio parče zemlje i veliku kuću uEdirnekapiju, u čijem je jednom delu dosta dugo živela moja porodica, dalja
rodbina i funduszeue.info novca potrošio je kupujući za džamiju asure, ćilime, veliki sat
planiran da stoji pored vrata, ploče sa citatima da se okače po zidovima,kandila. Taman kada je, obezbedivši prateću opremu, trebalo da otpočnegradnju, ponovo je izbačen iz službe, i kako ovaj put nije bilo izgleda da seizvuče, od džamije su ostali samo iskopani temelji. Pošto je na pitanje kadaće završiti zadužbinu svima govorio: „Ako bog da, otprilike sledećegodine!“, do kraja života ostao je poznat po nadimku gospodin Otprilike.
Kada je umro, ostavio je testament u kome je poručio svom sinu Numan-begu: „Ova džamija je dužnost koju nisam ispunio. Bog nije dao. Sada je natebi. Moraš je napraviti po svaku cenu.“ Zbog ovog testamenta moj otac sepotpuno demoralisao, budući da mu otac osim kuće u kojoj je živeo nijeostavio ni prebijene pare.
Da bi ispunio očev zavet, otac je, izuzev kuće, prodao sve što se u njojnalazilo, mada ni on nikako nije počinjao s gradnjom. Eto to je bio razlogšto je kućerak u kome smo živeli bio opremljen stvarima za džamiju.
Testament je u velikoj meri zagorčao život mom ocu, koji je u početkuimao solidno mesto u Zavodu za zaštitu verskih dobara, da bi kasnije, uslednepreglednog niza malera, spao na to da bude čuvar džamije.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 22/
Gotovo za sve što ga je snalazilo otac je smatrao odgovornim ovaj funduszeue.infoživljavao ga je kao svog kreditora i nije mogao da podnese njegovosvakodnevno prisustvo. Međutim, da ne bi ponovo oživeo priču o džamiji,nikome nije pričao o tome, i na sva ogovaranja bi odgovarao ćutanjem.
Ukratko, ovaj sat je bio njegov usud, jedina briga koju je funduszeue.info li zbog ogovaranja ili zato što je činio da hodnik u kome je biosmešten izgleda skučeno, i ja sam počeo da ga mrzim. Ipak, bio je to lepsat. Ne smetajući nikome, prepušten sam sebi kao ždrebe koje je izgubilosvoje krdo, otkucavao je u odsutnom ritmu. Kojim redosledom se kretao,koje godine je pratio, šta je čekao kada bi danima stajao nepomičan i kojebi to važne i misteriozne događaje najavljivao ispunivši iznenada sve okosebe dubokim, upečatljivim glasom? Nikako to nismo mogli znati. Jersamovoljni sat se nije dao obuzdati, popraviti ili podesiti. On je bio
jedinstveno vreme, koje se u jednom trenutku iskralo, prekidajući sve vezes ljudima. Ponekad bi iz čista mira počeo da zvoni na sav glas. Onda semesecima ništa osim klatna ne bi pomeralo. Moja majka je ove prohtevetumačila kao loš predznak. Po njoj, ovaj sat je bio ili svetac, ili su ga vilezačarale.
U noći kada je umro Ibrahim-beg, gotovo istog trena se, posle višenedeljnog mirovanja, oglasio najdubljim zvukom i time uneo strah usve nas. Od tog dana naša majka je stalno pričala o njemu, nazivajući ga
Blagosloveni. Moj otac je, uprkos religioznim obzirima, razmišljaoracionalno i nazvao ga Baksuz. Baksuz ili Svetac, ovaj sat je obeležio dobardeo mog detinjstva.
Pored ovog, na stolu u spavaćoj sobi mojih roditelja nalazio se jedanstoni sat. Ovaj nije dolazio s onog sveta, niti je imao veze s verom. To je,zapravo, bio sasvim drugačiji sat. Kada se navije, budilnik bi svirao nekumodernu narodnu pesmu. S pojavom radio-uređaja ovi budilnici su nestaliiz upotrebe. Iskreno, meni su draži budilnici.
Uopšte nije u redu da ovako pričam, budući da je moja starija svastikasamo zahvaljujući velikodušnosti Halita Nepogrešivog došla u ovu važnuinstituciju i odmah zatim postala velika pevačka zvezda. Istina, glas jojzvuči kao škripanje vrata i uprkos silnim naporima, mojim i svojim, ona idalje ne razlikuje osnovne note.
Šta mogu kada je radio jedan krajnje besmislen pronalazak. Ako ništa,budilnik ne svira po ceo dan, ne emituje užasne plesne ritmove kao su gazaposeli duhovi, ne zasipa nas kišom tragičnih vesti, niti se komšijski pali
odmah pošto vaš funduszeue.info, prema mom mišljenju – naravno, u meri u kojoj sam ja kadar darazumem, jer, dragi čitaoče, slušajući ove misli, ne zaboravi da one dolaze
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 23/
od starca koji nije dobio čestito obrazovanje i kome je život prošao zakafanskim stolom – ne služi ničem drugom do da zarazi ljude besmisleniminteresovanjima. Ponekad pomislim kako smo mi čudna bića. Svi se žalimokako nam je život kratak, a šta sve ne radimo da nam dan prođe za tren.
Čak i ja u ovim godinama, umesto da se posvetim poslu, provodim sate uzradio, slušajući prenose fudbalskih utakmica i boks-mečeva, a da ihnijednom nisam uživo gledao. Ovde se, naravno, ne računaju filmskižurnali u bioskopu.
Treći sat je bio džepni sat mog oca. To čudo od sata imalo je na sebikompas, iglu koja je pokazivala pravac Meke, kalendar, merilo je sva
vremena, zapadno i istočnjačko, postojeće i nepostojeće. Imao je samo jednu manu. Nijedan stručnjak za satove nije mogao da otkrije sve njegovefunkcije. Čak ni Nuri-efendija nije verovao da on može da proradi u funduszeue.info bi se pokvario, nije bilo jednostavno popraviti ga.
Kao kuće u kojima se koristi samo jedan sprat, tako je i on samodelimično bio u funkciji. To je bio razlog da se učvrsti prijateljstvo izmeđumog oca i Nuri-efendije.
Majstoru svog zanata, mom učitelju, toliko je dozlogrdilo da popravljaovaj sat, da je na kraju zabranio mom ocu čak i da ga navija.
Ispostavilo se da me stričev poklon uopšte nije upecao funduszeue.infočnije, mesto koje će zauzeti u mom životu čekalo ga je spremno mnogo
pre nego što se funduszeue.info li je moguće da se neko tog uzrasta ne zapita šta je sat i šta se u
njemu krije? Još ako je, kao ja, detinjstvo proveo u kući koju je omađijao jedan sat!
Do tada sam, zbog grdnje i prekora, gledao satove samo spolja. Uživaosam samo posmatrajući ih. Sa stričevim poklonom pojavila se potreba da ihizbliza upoznam i shvatim. Spopadala su me pitanja: Zašto? Kako? Zbogčega?
Da li je potrebno da kažem da je, nekoliko nedelja pošto mi je dopaošaka, stričev sat postao gomila isprepletanih parčića metala, svetlucavih itamnih, koja više ničemu nije koristila, niti se njome moglo meriti vreme?Dve stvari mi je donelo ovo iskustvo: želju da rasklopim i zavirim u svakisat koji vidim, i nezainteresovanost za bilo šta što nije sat.
Tu godinu sam ponavljao zbog ovog sata, a narednu zbog jednog raritetakoji sam našao na ulici. Istina, krajem treće godine, cela škola, čak i ljudi iznašeg kvarta, sažalivši se na sve učestalije jadikovke mog oca, svesrdno su
se založili za mene, i ja sam nekako upisao drugi razred. Međutim, želja zaučenjem u meni više nije postojala. Vreme sam uglavnom provodio u Nuri-efendijinoj radionici, i taj običaj se nekim čudom pozitivno odrazio na
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 24/
moje školovanje. Pošto me veći deo vremena nisu viđali, nastavnici nisumogli da vide ni moje nedostatke. Zbog toga više nijednom nisamponavljao razred. Na kraju sam zapravo postao beznadežan slučaj.
Celog života, gde god da sam išao, dočekivala bi me i ispraćala njihova
patetična odmahivanja glavom, sažaljivi osmesi što su se trudili da ostanuprikriveni, dok su se nemilosrdni zlobno smejali.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 25/
5
U Nuri-efendijinoj radionici, u kojoj sam provodio jutra i večeri, nije bilo
odmahivanja glavom, cerenja ili osmeha sa skrivenim značfunduszeue.info su postojali samo satovi. Jedan naspram drugog, ispod svakog
prozora kucali su satovi u vidu sedišta; po zidovima, poput čuvara vremena, nizali su se satovi s klatnom, dok je desno od Nurijevog krevetabio jedan zidni sat. Svuda se nalazilo mnoštvo satova donesenih napopravku, u prozorima, po ćoškovima, na krevetu, policama; neki sasvimili delimično rasklopljeni, neki sa skinutim poklopcem, neki potpunoogoljeni.
Nuri-efendija bi se tokom dana zanimao ovim satovima. Kada bi mu seumorile oči, opružio bi se na krevet i rekao: „Mali, donesi jednu kafu.“Odmarao bi se tako u svojoj kamenoj sobi utonuloj u zvuk satova,maštajući možda o svim ovozemaljskim satovima koje do sada nije video,niti će ih ikada videti, dotaći ili oslušnuti njihove otkucaje.
Kad sam ga upoznao, Nuri-efendija je imao oko pedeset pet, šezdesetgodina. Bio je srednjeg rasta, mršav, suv, ali prilično žilav čovek. Govorio jeda nikad u svom životu nije bio bolestan, da ga nikad ni zub nije zaboleo.
Pripisivao je to svom rumelijskom poreklu i, pokazujući mišiće, začuđujuće jake za tako slabašnu građu, govorio bi: „Otac mi je bio rvač, a i sam sam seu mladosti malo bavio rvanjem.“ Kada bi ga neko naljutio, ili u trenucimanervoze, uzimao bi jedan ogromni kamen, ostatak neke davnašnjepopravke, i premeštao ga s kraja na kraj dvorišta.
Njegovo izduženo, četvrtasto lice, bela proređena brada i krupne,miroljubive oči boje kestena ostavljali su čudan utisak. Na prvi pogledsvako bi pomislio da je stvoren samo za dobra dela. Kao starci u bajkama
koji, kada vam je život u opasnosti, priteknu u pomoć napravivši vam odsvoje brade uže, a potom funduszeue.info 35 godina koliko je proveo u radionici nije bilo osobe koja ga je videla
da viče ili da je besan. Način na koji je Nuri-efendija pričao bio je vrlosimpatičan. Pričao je razgovetno, odmeravajući i obraćajući pažnju nasvaku svoju reč. Posebno je uživao da ćaska o satovima. Deo njegovihpoznanika smatrao ga je velikim učenjakom, a bilo je i onih koji su gadržali za sveca.
Zapravo je imao vrlo malo škole, godinu-dve pohađao je časove udžamiji. To nije skrivao, već bi često govorio: „Satovi su učinili dapostanem čovek.“
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 26/
Bio je možda najbolji časovničar u kvartu. Nije radio kao profesionalac;obavljajući svoj posao on je uživao. Kada bi mu donosili satove napopravku, bez cenkanja je prihvatao koliko mu se da.
Pogledavši sat, rekao bi: „Ne dolazite dok vas ne zovnem.“ Ponekad bi
dobacio: „Bez žurbe! Da žurim, to neću.“ Tako poveren sat najpre biotvorio, stavio u staklenu zdelu i nedeljama ga samo posmatrao. U slučajuda je sat kucao, s vremena na vreme nadnosio bi se nad njega i oslušfunduszeue.info postupci činili su da mi više liči na doktora za satove nego načasovničara.
Za njega, razlika između čoveka i sata nije postojala. Često je ponavljao:„Kako je Svevišnji stvorio čoveka po svom liku, tako je i čovek stvorio satda liči na njega.“ Neretko bi ovu misao dovršavao rečima: „Zato čovek nesme prestati da sledi sat, jer bi sve nestalo kao što nestaje kada Bog napustičoveka.“ Pokatkad bi njegova razmišljanja o satovima postajala još dublja:„Sat je prostor za podešavanje i način proticanja njegovog vremena ječovek. To znači da mesto i vreme postoje s postojanjem čoveka.“
Postoji mnoštvo izjava koje su naglašavale ove sličnosti: „Sirova rudanema vrednost. Tako i čovek. Spasenje i dobrota stižu samo uz božjiblagoslov. Tako i satovi.“ Za Nuri-efendiju, ljubav prema satovima bilo jepitanje morala: „Nauči se da pokvaren sat posmatraš kao bolesnika ili nekupotrebu.“ On je stvarno tako radio. Najviše bi se posvetio satovima koji su
bili toliko pokvareni da se moglo reći da su smeće, koje je trebalo baciti, ilisu već bili bačeni.
Kada bi mu dopao jedan takav, lice bi mu se raznežilo i govorio bi, kaoda se radi o čoveku: „Srce je prestalo s radom. Postoji neka greška umozgu.“ Ili: „Kako ćeš da ideš, tugo, kada nemaš nijednu nogu?“
Tu i tamo bi, naletevši na prodavce polovne robe, kupovao pokvarenesatove i, pošto ih popravi zamenivši im neki deo, poklanjao bi ih svojimsiromašnim prijateljima, govoreći: „Evo ti, ovladaj vremenom, a za ostalo
će se pobrinuti Bog!“ Tako je on odgovarao na većinu žalopojki, poduslovom da su dolazile od siromaha. I, zahvaljujući Nuri-efendiji, ponovni vlasnik vremena bi se obradovao kao da će se sada lakše pomiriti saženom, njegova deca brže ozdraviti, a on još istog dana vratiti svojedugove. Bez sumnje, verovao je da ovako čini dve korisne stvari. S jednestrane, učinio bi da napola mrtav sat ponovo oživi, a s druge, poklanjao ječoveku vreme i svest o postojanju.
Menjajući ih iz temelja, Nuri-efendija je satove ponovo vraćao u kočiju
vremena, i nazivao ih, podsmešljivo, „surogati“. Jer, opruge, zupčanici,točkići za ove satove nabavljali su se pojedinačno, iz različitih fabrika i odrazličitih majstora.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 27/
Kada bi mu ovakav sat dospeo u ruke, on bi ga okretao i zagledao sa svihstrana, a onda bi komentarisao:
„Koliko su nam slični Oni su kao naš život!“ Ovo je bio Nuri-efendijaSociolog, kako ga je kasnije prozvao Halit Nepogrešivi.
Kada sam, mnogo godina kasnije, prenosio ove reči HalituNepogrešivom, moj dragi dobrotvor je, istinski preplavljen oduševljenjem,skačući mi za vrat uzvikivao: „Kakvog ste vi filozofa poznavali, dragi moj!“
Priču o danu, tačnije večeri kada sam upoznao Halita Nepogrešivog, sasvim njenim detaljima, ostaviću za kasnije. Ovde ću samo dodati da suizjave Nuri-efendije koje sada prenosim iznedrile slogane našeg instituta,koji su u velikoj meri čudili, bacali u razmišljanje i istovremeno zasmejavalistanovnike Istanbula.
Čudno, ali ja sam godinama patio, misleći da mi je mladost uludo prošlau slušanju ovih i njima sličnih izjava mog milostivog učitelja. Međutim,zahvaljujući njima dostigao sam budućnost, uspeh i javnu službu, koja činida čovek postane uistinu cenjen.
A šta se tu može? Kako sam ja mogao razumeti Nuri-efendijinuhermetičnu filozofiju čoveka i društva, koja se temeljila na bliskojpovezanosti čoveka, društva i sata, tih godina kada sam se, pod uslovom dabudem što dalje od škole i profesora, toliko mučio da završim kakvu-takvusrednju školu? Jer, kako su mi kasnije doktor Ramiz i Halit Nepogrešivi
pričali, ovo je bila istinska filozofija. Moram da priznam da je doktorRamiz, iako je čuo ove Nuri-efendijine reči u više navrata i mnogo pre negošto će one učiniti da se upoznam s Halitom Nepogrešivim, shvatio njihovu
vrednost tek pošto su se dopale Halitu Nepogrešivom. Doktor Ramiz jeuvek bio pomalo odsutan. Teško da je bilo šta sam saznao. Uz to, nikad senije opirao mišljenju okoline. I prema meni se tako ponašao. Uvekprijateljski raspoložen i ljubazan, uživao je da priča sa mnom, nije mu bilonaporno da sluša o mojim problemima; tražio bi me i nalazio kada se
izgubim, mislio na zdravlje moje dece, činio mi sitne usluge. Preko njegasam upoznao Halita. Ali, nikad nije video moje prave vrednosti. Njegovomišljenje o meni je bilo mišljenje većine. U početku je gledao na mene kaona jadnu budalu, koja u sebi poseduje izvesnu originalnost, ali jenesposobna i potpuno izvan koloseka.
Kasnije je, primetivši kako Halit Nepogrešivi ističe moje vrednosti,promenio mišljenje. Nije prestajao da me uzdiže do zvezda, išavši čak dotleda je moje ime stavio na spisak najčešće pominjane literature za njegova
četiri rada, i to odmah iza Frojda, Junga i Halita Nepogrešivog. Gotovo dasam dospeo u istu ravan s učiteljem Nuri-efendijom i šejhom AhmetomZamanijem. Ako mene pitate, ovo je bilo previše. Ne smatram sebe
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 28/
čovekom čije ime treba da se nalazi u naučnim radovima. Naravno, uskladu s prirodom čoveka, ja nisam ostavljao bez nagrade ove ukazanepočasti. Stalno sam mu davao sitne povišice. Ali, da ne budemo sasvimnepravedni, tokom dugog perioda lečenja, doktor Ramiz se zainteresovao
za drugi segment mog života, vezan za Sejita Lutfulaha, i to će čitaocikasnije funduszeue.info što se vidi, Halit Nepogrešivi je bio prvi koji je shvatio i procenio
mene i Nuri-efendiju, tačnije Nurija preko mene i mene preko Nurija, apreko nas dvojice sveobuhvatnu i vladajuću ulogu vremena i satova uživotu. Jedna od njegovih glavnih osobina bila je sposobnost pronalaženja irazotkrivanja skrivenih vrednosti.
Nuri-efendija i Halit Nepogrešivi Moj život se neprekidno vrteoizmeđu ova dva pola. Jednog sam upoznao vrlo mlad, tek ugledavši svet iljude, a drugi je iskrsao preda mnom u trenutku potpunog beznađa, kadasam mislio da je knjiga mog života ispisana. Ova dva čoveka drugačijihnaravi i pogleda na svet su se putem svojih različitosti zauvek ujedinila umom životu, da se više nikada ne rastanu. Ja sam njihov proizvod. Kao što
je Nuri-efendija od delova koje je prikupio s raznih strana pažljivo sklapaosat bačen u smeće i ponovo ga priključivao karavanu vremena, tako sam i
ja legura nastala mešanjem njihovih delova, delo njihove funduszeue.info-efendija je bio spretniji u podešavanju nego u popravci satova.
Nepodešen sat je ovog pitomog čoveka dovodio do ludila. Posle uvođenjarepublike, broj satova u gradu znatno se povećao, i on nije izlazio izradionice, strahujući da ne naleti na neki nepodešen sat. Prema njegovommišljenju, pokvaren ili slomljen sat je kao bolestan čovek. To je,podrazumeva se, opravdano. Ali nije bilo opravdanja za sat koji jenepodešen. To je bio greh i strašan prestup za društvo. Prema Nuri-efendiji, nepodešeni satovi su nesumnjivo bili sredstva kojima se služi đavoda bi varao ljude, navodeći ih da zaludno troše vreme i skrećući ih tako s
pravog puta. Cesto bi govorio: „Podesiti vreme znači stići sekundu.“Ovo je bila izjava koju je Halit Nepogrešivi smatrao neverovatnom.„Zamislite, Hajri Irdale, možete li da zamislite, dragi prijatelju, šta toznači? Ako je sat dobro podešen, ni jedna jedina sekunda se neće izgubiti!
A šta mi radimo? Šta radi ceo grad, zemlja? Gubimo polovinu vremena lošepodešenim satovima. Ako svako izgubi po jednu sekundu u toku dana, u
jednom satu ćemo izgubiti 18 miliona sekundi. Ako uzmemo da u tokudana efektivno koristimo 10 sati, ispada da gubimo miliona sekundi, što
čini tri miliona minuta ili 50 hiljada sati. Izračunajte pa ćete videti kolikose ljudskih života izgubi u toku jedne godine. Međutim, od tih osamnaestmiliona ljudi polovina nema sat, a većina postojećih je pokvarena ili kasne
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 29/
pola sata ili sat. To je ogroman gubitak Ostaje manje vremena za posao,život, zaradu. Shvatate li sada u čemu je Nuri-efendijina veličina i genije?Zahvaljujući njemu mi ćemo sprečiti ovaj gubitak. To je najveća koristnašeg instituta Neprijatelji mogu da pričaju šta hoće. Mi se bavimo
najvažnijim poslom u društvu. Hajde odmah da napravimo statistiku iodštampamo brošuru U stvari, ja ću to da pripremim. Toliko važan posaone smem prepustiti drugome. A vi ćete napisati Nuri-efendijinu funduszeue.info samo vi možete da uradite, uostalom, to je vaša dužnost. Morateupoznati svet s tim čovekom.“
Nisam napisao ovu knjigu. Da bih bio korisniji i da bih više pomogaopolitiku našeg instituta, koristeći se istim mislima i pričom napisao sam
Život Ahmeta Zamani-efendije i njegova dela. Pitam se, jesam li naneonepravdu mom učitelju?
Nuri-efendija mi nikad nije davao previše posla, niti je želeo da odmahzavršim onaj koji mi je dodeljen. Nije bilo potrebe za žurbom. On jeupravljao vremenom. On bi ga trošio po svom nahođenju, dozvoljavajući toi drugima. Mene je prihvatio uglavnom jer sam ga dobro slušao. Prijateljskimi je govorio: „Hajri, dete moje, ne znam da li će od tebe biti dobarčasovničar. U stvari, ja ti to želim za tvoje dobro. Ako ne nađeš posao i neposvetiš mu se dok si mlad, kasnije te mogu snaći velike poteškoće. Ti siskromno biće Ne umeš da se odupreš životu i okolini, i zato te jedino
posao može spasiti. Šteta što nisi dovoljno pažljiv za ovaj posao. Međutim,bitno je što voliš satove i saosećaš s njima. Zatim, ti si po prirodi osoba kojaume da sluša. To ti se ne može odreći. Umeš da slušaš, a to je velika vrlina.
Ako ne služi ničem drugom, barem čini da se pokrije praznina, a tebestavlja u ravnopravan položaj u odnosu na sagovornika.“
Svake godine Nuri-efendija je štampao kalendar. Bio bi u velikoj merisličan onom od prethodne godine, počinjao bi da ga sastavlja krajemnovembra, a sredinom februara bi ga po meni slao u štampariju u
Nuruosmanije. Čudom bih se čudio posmatrajući proces nastajanjakalendara. Meseci po hrišćanskom i arapskom kalendaru, u čija su godišnjadoba bili ubačeni različiti drevni vremenski odeljci, mene Sunca i Meseca,precizno i za svaki dan izračunata i ubeležena vremena dnevnih i
večernjih molitvi, snažne oluje, neznatni vetrovi, koji su za njega biliznačajni, jake hladnoće, pasje vrućine, sve to je izlazilo iz u pirinčanomastilo umočenog pera ovog čoveka s pletenom kapom na glavi, koji jesedeo desnim kolenom oslonjen na hrpu papira, na malom krevetu u
sobičku unutar džamije, i ređao brojčane nizove sitne kao zrno pirinča. Sveto se postepeno rojilo kao sadržaj šarolikog sna i, zbrajajući se u mračnomkutku sobe gde je zvuk satova bio najintenzivniji, čekalo svoj red da se
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 30/
pojavi i ovlada našim svetom. U danima kada je on radio na kalendaru, jabih uranjao u ovu misteriju, postajući svedok istinskog čuda.
Pošto sam znao da će u ovom kalendaru, kao i u prethodnom, određivatirastojanja koja će naši životi prelaziti, verujući da živim u svetlu njegove
volje, u svetu čiji je poredak on uspostavio, strahopoštovanjem sam se vezivao za pokojnog učitelja.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 31/
6
Među stalnim posetiocima Nuri-efendije bili su ludi Sejit Lutfulah, koji je
kao sova bdeo u oronuloj medresi na brežuljku između Vefe i kučukpazara, Tunižanin Abduselam-beg, koji je svoj raskošni život provodio ukonaku oker fasade sa ne zna se koliko soba, smeštenom odmah doBurmali mesdžida ispod Šehzadibašijeve džamije, lovac Nešit-beg, koji jestanovao iza Helvetijskog konačišta u Hirkaišerifu, apotekar Aristidi-efendija iz Veznecilera, gde je vodio apoteku i bio jedan od retkih hrišćanakoji su živeli u muslimanskom kvartu.
Abduselam-beg je bio vrlo imućan čovek, tačnije čovekoljubac koji je sasvojim plemenom živeo u ogromnom konaku s trideset soba. Specifičnostove kuće bila je u tome da čovek, kada bi jednom kročio u nju, ili se, ako jeslučaj hteo, u njoj rodio, više nikada ne bi iz nje izašao. Uvek učtiv,gospodstven, u uštirkanoj beloj košulji s dugim rukavima, ovaj istanbulskiplemić nesvesno je oko sebe okupio čitavu svitu rodbine pristigle sa svihstrana Carstva – zeta, snaju, nekoliko strina, sestrinog muža, gomilu dece,svekrve, svekre, tetke, teče, rođake, poslugu. Moja majka je po nagovoruoca par puta bila u poseti kod njegove žene, i svaki put se vraćala
iscrpljena, slomljena, vrtelo bi joj se u glavi od tolike gužve. Jednom sam i ja, vrlo mali, išao s njom.
Nikada neću zaboraviti dan kada od čuda nisam znao šta da radim,našavši se među dvadesetak žena raznih godina i isto toliko dece, umaramama, suknjama, svilenim haljinama s dubokim dekolteima što susezali do struka, završavajući se čipkama i naborima naraslim poput talasaod štofa i ukrasa. Iako je, posmatrano spolja, ova kuća izgledalanepregledno velika, ljudi su u njoj živeli jedni drugima na glavi. Gotovo ista
zbrka postojala je u pogledu sastava ove gomile. Beg lično bio je vrlo blizakrođak Tunis-bega. Njegova prva žena je vodila poreklo iz Muhamedoveloze; druga, pak, bila je Čerkeskinja plemićkog roda, vaspitavana na dvoru,za koju se pričalo da je bila veoma bliska s Abdulom Hamidom. Zena
jednog brata poticala je iz hedivske porodice, dok je druga snaja bila ćerkapoglavice jednog kavkaskog plemena. Sve su bile ili ćerke vezira, ili nekogslavnog vojskovođe, ili arnautskog plemićkog porekla. Znajući da porodicaovakvog sastava u Abdul Hamidovo vreme može lako postati meta spletki,intriga i ogovaranja, Abdulselam-beg je jednu od svojih sestara udao za vrlobliskog padišahovog doušnika. Budući da je ovaj čovek radio kao pisar ucarskom Divanu, čiji je član bio i Abdulselam, mogao je da ga drži na oku i
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 32/
kod kuće i na poslu. Komšije su obožavale da ih gledaju kako svakog danazajedno idu u carski Divan i vraćaju se iz njega u kočijama s gumenimtočkovima. Čudno, ali za razliku od zeta kome je bilo mnogo žao što morada drži pod prismotrom čoveka koga je veoma cenio i držao za svog
dobrotvora, Abdulselam-beg je bio srećan zbog njihovog nužnogprijateljstva, budući da je bio neko ko, ostane li sam jedan sat, počinje daurla: „Požaaar!“, a zadesi li se u praznom tramvaju, seda pored jedinogputnika ili staje pored vozača.
Abdulselam-bega sam bolje upoznao u periodu vojne dominacije. Iako jebio prilično star, sećanje ga je dobro služilo. Dok mi je pričao o timdanima, grohotom se smejao setivši se kako je Ferhat-beg bio stidljiv. Kadasam se vratio iz vojske, majka i otac su mi bili umrli, a on se sažalio jer samostao sam; uzeo me je kod sebe u kuću na Bejazitu u kojoj je živeo smlađom ćerkom, a potom me je i oženio jednom devojkom iz konaka. Da,
Ahmetova i Zejnepina majka, moja prva žena, odrasla je u njegovoj kućfunduszeue.info Abdulselam-bega je nastavio da funkcioniše u istom obliku sve do
objave republike. Da bi se najbolje ilustrovali mnogoljudstvo i troškovi koje je konak imao, dovoljno je reći da su se samo od njega izdržavale dveribarnice, jedna poslastičarnica i jedna mesara. Apoteka Aristidi-efendije jetakođe najveći deo prihoda dobijala odavde. Nakon proglašenja republike,konak je, kao i samo Carstvo, počeo polako da se osipa na raznim
planovima. Najpre su, s otcepljenjem Bosne i Hercegovine, Bugarske,Istočne Trakije i Južne Afrike, otišla bratska gospoda s gospođamazemljakinjama, da bi posle balkanskih ratova iz kuće izašao deo mlađegospode sa svojim nevestama. Na kraju su ostali samo Ferhat-beg i njegovadeca. Ferhat-beg je ostao da živi s Abdulselam-begom do kraja.
Njih dvojica su se vezali jedan za drugog kao dva crna konja anglo-mađarske rase što su bila upregnuta u kola kojima su se ujutru-i uveče,svakog dana, odvozili do Divana i nazad. Razgovori su im se na kraju sveli
na izveštaj o dešavanjima u konaku koji je Ferhat-beg jednom nedeljnopodnosio funduszeue.infojujući uspomenama koje je crveneći od sramote prepričavao
Ferhat-beg, Abdulselam-beg bi svakog dana otkrivao nove pojedinosti vezane za život unutar konaka iz vremena kada je on bio mlađi, snažniji,bogatiji, i kada je verovao da poseduje svu sreću sveta. Skoro da je iznovaživeo dane kada je njegova okolina bila živopisna onako kako je on želeo,sačinjena od ljudi svih rasa, svih zamislivih jezika, pogleda na svet, svih
toliko različitih, a opet naslaganih jedni preko drugih kao u Vavilonskojkuli da zajedno čine život ispunjen ljudskom toplinom i bliskošćfunduszeue.infođutim, primećivao sam da nešto nije u redu s ovim skoro svako veče
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 33/
ponavljanim pričama kojima su se oživljavale uspomene i hronološkiprelistavala prošlost. Dok je slušao Ferhat-bega, Abdulselamove čežnjiveoči bi zaiskrile nekim čudnim, vragolastim sjajem, a u uglovima njegovihusana pojavio bi se zagonetni osmeh koji kao da se ruga ljudskim
slabostima. To bi unelo dodatnu pometnju u Ferhat-begovu priču, a on sambi se još više postideo. Jednog dana bivši član Divana mi je odao tajnu: „Jadni zet, ovaj posao ga
čini još stidljivijim i napetijim A nije ni svestan da ja svake nedelje dajemda mu se izradi izveštaj.“
U vreme kada sam učestalo posećivao Nuri-efendijinu radionicu, konak je brojao samo trideset sedam duša. Njih su, izuzev Abdulselamove dece,ironijom sudbine sačinjavali tada već ostarela posluga, dalja rodbinanjegove braće, matore tetke o čijem su se poreklu i autentičnosti vodilekonstantne rasprave, svastike, strine Ovakvo stanje mnogo je pogađalo
Abdulselam-bega, kome nikako nije ulazilo u glavu zašto ga je napustilasloboda koju je, govorio je, oduvek tajno priželjkivao, ostavivši kuću gluvu iopustelu. Troškovi kojima ga je konak iz dana u dan opterećivao bili su muneshvatljivi. Tako natovaren, čudio bi se tim dalekim rođacima, koji su gapodsećali na tekst koji se ne može protumačiti jer su mu suštinski redoviizbrisani, ali ih je sve oberučke prigrlio, iz straha da ne ostane sasvim sam.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 34/
7
bdulselam-beg je ličio na lik ujaka iz neke komične opere, kome se
nekako desilo da potroši veći deo svog bogatstva, ali čija se ljubav za ljudea pogotovu za bližnje nimalo nije umanjila, koji još uvek insistira na sitnimzadovoljstvima i razleti se na sve strane da bi pomogao, jednako prijatan ikada je uzbuđen i kada je smiren. Koliko god da su bile čudne i jedinstvene,crte njegove ličnosti su ukazivale na to da je on u osnovi bio jak čovek.
Sejit Lutfulah nije imao nikakvo uporište. Njegova čudna senka lebdela je u vakuumu laži. On je bio maska, pozajmljena ličnost. Zamislite glavnogglumca jednog fantastičnog komada, koji se potpuno uživeo u svoj lik, da bina pola komada, želeći da se vrati svakodnevnom životu, napustio scenu ipozajmljeni lik i u kostimu izašao na ulicu, među ljude. Sejit Lutfulah je bioupravo takav tip, zarazio je ovu malu grupu gomilom želja i strasti,prevrnuo naglavačke njihove živote, koje bi proživeli normalno da sunjima raspolagali. U njegovom slučaju bilo je nemoguće odrediti gde je lažizvirala, a gde se završavala.
Niti je, kao što se pričalo, potekao iz Medine, niti je bio Prorokov potomak. Moguće je da mu je i ime lažno. Prema Nuri-efendiji, ova tvrdnja
je dolazila od žene s kojom je bio u braku tokom prorokovanja u Iraku. Onse, u stvari, zvao Buluč. Veoma mlad napustio je otadžbinu i, proputovavšiceo Istok, došao je u Istanbul. Recitujući Kuran ispred arapske džamijeprivlačio je pažnju prijatnim i izražajnim glasom. Uspeo je da se oženićerkom jednog bogatog baštovana iz Emirgana, i na taj način je dobioslužbu u džamiji. Oni koji ga pamte iz ovog perioda kažu da je bio vrloekstreman i krut u pitanju vere i da je tokom propovedi i u raspravamažestoko zastrašivao okolinu. Moj otac je pričao kako u svojim propovedima
nije dozvoljavao ništa osim klanjanja, sve je bilo zabranjeno: hrana, voda,funduszeue.info prvi period je trajao tri godine; posle ženine smrti, ostavio je sve i
otišao. Deset godina kasnije, samo dve godine pre proglašenja republike, vratio se u Istanbul, nastanivši se u oronuloj medresi. Ali, čovek koji se vratio nije bio nekadašnji Sejit Lutfulah. Nije video na jedno oko, usta sumu se malo iskrivila, a celo telo mu je bilo prožeto drhtajima koji nisuugrožavali kompletnu motoriku, ali su nadraživali svaki organ pojedinačnoi rasprostirući se u vidu malih, beznačajnih i besmislenih pokreta činili dase njegovo telo neprestano trza. Levom rukom je pravio pokrete kao dagura auto napred-nazad i stalno je masirao vrat, kao da mu je ukočen.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 35/
edva da je pomerao levu nogu. Kada sam ga video izobličenog lica,potamnelog kao mešina, s grbom koja je bila upadljivija jer je bio visok,Sejit Lutfulah mi je više ličio na utvaru koja čuva blago za kojim je tragalacelog života. Pričalo se da je u mladosti važio za lepog momka.
Za ovu transformaciju govorio je da je rezultat okršaja s funduszeue.info njegovim rečima, dok je boravio u nekom konačištu u Savuč Bulaku,pokušao ja da prizove dobre duhove da ga služe, ali biće da su pred njimiskrsli džini, čim je on u ovakvom stanju. Nuri-efendija bi pričajući onjemu, ovako govorio: „Takve su ćudi Kurana, oni koji se s njim igraju uovakvo stanje dospevaju.“ Pa ipak, nikako se nije moglo bez ovog čovekakoga je radoznalost, njegova jedina slabost, naterala da hoda rame uz rames đavolom.
Gotovo svi su imali različito mišljenje o Sejitu Lutfulahu. Aristidi-efendija ga je smatrao za šarlatana, objašnjavajući da su telesne promenekod njega nastale zbog sifilisa koji ili nije bio dobro lečen, ili je nasleđfunduszeue.info tome, on je iz poštovanja prema Abdulselam-begu prihvatio da,iako ne verujući, isproba formule iz nekih starih spisa koje je ovaj doneo.Što se tiče Abdulselam-bega, on se s jedne strane oslanjao na laboratorijskeeksperimente Aristidi-efendije, verujući da će tako nadoknaditi potrošenobogatstvo, a s druge nije poricao Sejit Lutfulahove veze s onostranim već je,na primer, verovao da će zaista otkriti blago cezara Andronika, kao što je
obećao, uz to ga smatrajući za neiscrpnu riznicu drevnih funduszeue.info je postao pravi Istanbulac, zaboravio je maternji arapski i jedino
je još u legendama ovaj Tunižanin koristio jezik Magreba.U ovom periodu bilo je nemoguće ne doživeti Abdulselam-bega kao
kockara koji s ova dva štiha uleće u nemoguće funduszeue.info je snosio sve troškove tajne laboratorije u Aristidi-efendijinoj
apoteci, čvrsto verujući da će se u njoj jednog dana proizvesti zlato. Razlikaizmeđu njega i Aristidi-efendije u ovom pitanju bila je u tome što je potonji
verovao da se ovaj napor može ostvariti samo pomoću moderne hemije. Isamo da ne bi povredio Abdulselam-bega pristao je da oproba alhemijskeformule koje je Sejit Lutfulah doneo.
Svi ovi ljudi su zapravo tražili po jedan otvor kroz koji bi se provukli sdruge strane istine. Da li je Abdulselam-beg zaista verovao SejituLutfulahu? To ne znam. Ja lično mislim da ih je pokretala stvar važnija od
vere. Ova stvar je bila podjednako značajna za svu trojicu. Za njih je reč„mogućnost“ bila bezgranična. Svaka stvar ima svet u kome je moguće
njeno ostvarenje. Stvari, materija, čovek, svi su na pragu mogućeg, i svičekaju čarobnu reč, molitvu ili eksperiment koji će prouzrokovati da sepromene. Njihov jedini greh bio je što nisu, kao drugi, verovali svojim
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 36/
čulima, onome što vide, funduszeue.infoumniji među njima bio je moj jadni otac, kome je svaki junački
pokušaj bio dopustiv zbog života u besparici i koji je u poslednje vreme svenade polagao u Sejita Lutfulaha, ne bi li tako ispunio očev zavet. Međutim,
zbog tih istih novčanih problema prijatelji ga nisu primili u svoje redove, jer su znali da je spreman da žrtvuje sve. Zato on skoro da nije imaoneprijatelje. Nije mogao tek tako nauditi ni Nuri-efendiji, koji mu jebesplatno popravljao sat, ni Abdulselam-begu, koji mu je uvek pomagao, niNašit-begu Lovcu, koji bi mu uvek pritrčao u pomoć, i pošto ih je na svojnačin voleo, sav jed odbačenog čoveka istresao je na Sejita funduszeue.info njegovom mišljenju, Lutfulah je bio lažov i hašišar. Niti su postojalidžini, niti blago, niti je on bio u bilo kakvoj vezi s onostranim. Grč koji se
javio kao reakcija na stalno iznurivanje organizma i prekomerno uzimanjealkohola i hašiša unakazio je lice ovog jadnika. Zapravo, i mnogo umereniji
Aristidi-efendija delio je mišljenje mog oca, smatrajući ga za preljubnika,dokoličara, prevaranta i manipulatora.
I sam Lutfulah nije tajio da uzima hašiš. Za njega hašiš nije bio opasnosredstvo uživanja već put ka istini, lepoti, magiji, koje je on u svom žargonunazivao „tarik – sveti poredak“. Stalno je ponavljao, uglavnom upoluopijenom stanju, da je istina nedostižna sve dok čovek ne napustirazum. U tim trenucima ne bi prestajao da priča o tome šta se nalazi iza
zavese i kakvi sve užici čekaju onoga ko vidi funduszeue.infošajući ga, bilo je teško da se bar delimično ne poveruje da je živeo u
raskošnim dvorcima, u svetu koji mi nikada nismo videli, okružen zlatom,draguljima, svilom i kadifom i hiljadama drugih neviđenih lepota. Čaktamo, u tom bezbrižnom svetu, živela je njegova draga Aselban. Svi smonapamet znali bajkovitu priču o lepoti njegove drage, koja je svirala saz izabavljala se s robinjama lepim kao ona, među ružama koje nikad ne venu,pored kristalno čistog bazena, uz zvuke slavuja i mirise ruže i jasmina, u
svežini vodoskoka, ili je, sedeći sama na prozoru, vezla goblen ineprestano mislila na našeg prijatelja. Aselban je imala kosu crnju od noći,oči sjajnije od zvezda, ten svetliji od jasmina, njenom uzvišenom hodu bisvaki paun zavideo.
Šteta što je u tom trenutku bilo malo izgleda da ostvari potpuno jedinstvo s prekrasnom dragom. Na prvom mestu trebalo je pronaći blagocezara Andronika. Pronalaženje blaga bilo je uslov koji su mu, da bi došaodo svoje drage, postavila bića s onog sveta, tačnije Aselbanini roditelji, a
najviše njena razjarena sestra, koja je bila lepa koliko i Aselban. Jer, ovoblago je bilo čarolija. Jedini razlog zbog koga se Sejit Lutfulah zalagao da seono pronađe bio je ovaj uslov; on, u stvari, nikada nije imao potrebu za
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 37/
bogatstvom, onostrano je zadovoljavalo njegove potrebe. Pošto je budeoslobodio magije, Aselban će dobiti ljudski lik, Sejitu Lutfulahu će sepovratiti stari izgled, sunce će granuti, dve nenadmašne lepote će sesjediniti da žive u našem svetu srećno i svemoćno. U trenucima slabosti,
Sejit Lutfulah bi padao u očaj i bedu kao neko ko je dobro procenio i uvideosve teškoće i nemogućnosti ovog poduhvata, dok bi u trenucimaushićenosti i ganutosti – uglavnom pod uticajem opijuma – govorio da onuopšte nije čovek koga vide naše oči i da nije moguće da mi ne vidimozaslepljujuću lepotu njegovog stvarnog lica. Prema njegovoj priči, našprijatelj, koji je u misterioznom svetu živeo kraj Aselbaninih nogu, trebalobi da liči na istočnjačke prinčeve ili indijskih radže koje smo tada viđali uameričkim filmovima.
„Juče sam sa Aselban išao u lov. Sto hrtova je odjednom jurilo s nama!Koliko gazela, tigrova ulovismo Zamisli, jedan je bio“ Ne bi bilo krajapričama iz lova, naročito u prisustvu Nešit-bega Lovca, koji je išao u lov smatorim, jedva pokretnim hrtom. Kada je tu bio Abdulselam-beg,ilustracije srećnog života su imale manje pokreta i više vreve. U dvorcu
Aselbaninog oca bi se odmah našlo na hiljade dece lepe poput anđela, iduplo više rodbine svih uzrasta, koji se svi međusobno vole i uvažavaju inikada ne bi pristali da napuste jedni druge. Abdulselam-beg bi sushićenjem slušao o životu Aselbaninog oca, koji je živeo usred te gužve,
okružen sa četrdeset konkubina. Jedini nedostatak ovoj sreći bio je što je Sejit Lutfulah mogao odlaziti
tamo samo kada ga Aselban pozove. I kada bi poziv izostao, on bimesecima lutao po našem bednom svetu, oronuo kao medresa u kojoj jeobitavao, u stanju izgužvanom kao njegova iznošena odeća.
Tada bi bežao od ljudi, dok bi prema onima na koje naiđe postajaonetrpeljiv, bezobrazan, svadljiv. Ovakva Lutfulahova stanja bila suiscrpljujuća i zastrašujuća kao epileptični napad.
Neki čudan ponos bi se uselio u njega, sav zapenušao pretio bi kako ćesve svoje snage usmeriti na uništenje neprijatelja; okolinom bi seprolamale kletve i molitve izgovarane na nekom nepoznatom jeziku. „Jaih, ja da li to biće uopšte zna s kim ima posla? Zna li uopšte ko sam ja?Zadaću ja njemu silu jada!“ Jer, čovek preko puta Sejita Lutfulaha bi postao„ono“ ili „biće“. „Zna li to biće da ću ga pretvoriti u pepeo?“ Njegov je besbio neka vrsta omamljenosti, opijum; u tim trenucima on je sebedoživljavao kao princa svetla i mraka.
U Sejit Lutfulahovom lucidnom umu ovaj ponos je bio sjedinjen s vrločudnom filozofijom o životu i smrti. Pošto se bes stišao, u Sejitu Lutfulahubi se nastanio novi očaj. „Pre neki dan iznerviraše me dušmani [onostrani,
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 38/
naravno!]. Otkrio sam im neke tajne. Sada će biti mnogo teže Trenutnonam je zabranjeno da ispoljavamo svoje moći.“
Naposletku je čak i moj otac poverovao u njegove moći: „Ima nešto utom liku“, govorio bi. „Da nije tako, ne bi doveo pekara Ahmet-efendiju u
ovo stanje. U samo tri noći izgoreli su mu i kuća i radnja, pomrla celafamilija. I sad on živi u toj kući“I pomislivši na tu zlokobnu moć, odjednom bi se stresao i pljunuo u znak
gađenja: „On nije čovek, on je demon Bože, on bi mogao da nam sručikišu kamenja na glavu. Zašto vlada ne uhapsi ovog vrača? Sinoć se opetodgegao do groblja u Edirnekapiju! Ko zna kome je presudio sinoć?“
Neprestano su kružile priče da su se proročanstva koja je dobiorazgovarajući s duhom licem okrenut ka zidu obistinila, i kako je dahom irukama pomagao nervno obolelima.
Godine , u vreme njegovog uspona, desilo se da Abduselam-begizgubi svoj skupoceni zlatni sat. Uz posredovanje Nuri-efendije došao je doSejita Lutfulaha, koji mu je, posle konsultacija sa onostranim, na vrločudnom turskom rekao: „Sat je u ženskom sanduku, sanduk je na brodu, abrod na moru. Odmah pošalji telegram, inače“
Tri dana kasnije ispostavilo se potpuno suprotno. Sat je pronađen uprsluku, a prsluk u ormaru u sobi robinje koju Abdulselamova druga ženatek što je dovela iz Egipta. Međutim, desilo se da je stigao odgovor na
telegram poslat za jednom sluškinjom iz Unjelija koja ih je baš tih dananapustila i vratila se u svoju domovinu:
„Zena pronađena. U prtljagu običan stoni sat, kupljen na pijaci. Zena isat zadržani od strane policije. Očekuju se dalje instrukcije“
Može se reći da to što je postao slavan u celom Istanbulu Sejit Lutfulahduguje ovoj greški, koja je, izuzev u suštini, u pogledu svih ostalih detaljabila tačna.
U stvari, suštinska greška je postala ugao kojim se mogla izmeriti
njegova čudesna snaga. Zahvaljujući ovom uglu, sva Sejit Lutfulahova veličina, moć i njeno ispoljavanje bili su jasno uočeni, kao što seprepoznaje stvarna pozicija broda koji, zapljuskivan, plovi okeanima ugluvo doba noći. A što se tiče nepodudarnosti, Sejit Lutfulah ionako nikadnije tvrdio kakav će biti ishod njegove saradnje s duhovima.
Ukratko, ova greška se zbog jedinog nedostatka urezala u pamćenje kaokada na nekoj džamiji fali prozor. Da se sve obistinilo, neko bipomislio da je u pitanju čista koincidencija, i pojedinosti bi ubrzo bile
zaboravljene. Ovako, zahvaljujući maloj omaški, ništa što je bilo pogođenonije palo u zaborav; pod njenom svetlošću i sat, i služavka koja je napustilakuću, i skladište brodskog prtljaga, i prtljag, ukazali su se kao teške deonice
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 39/
na ovom putu. Ima li boljeg primera da se ilustruje važnost i korist kojugreške imaju u našim životima?
Od tada je Sejit Lutfulah postao stalni i rado viđen gost tunižanskogkonaka. Verovalo se svemu što bi rekao. Njegova neverovatna pojava,
odeća, način života, medresa u kojoj je živeo, dodatno su doprinosiliovome. Savete da malo promeni životni stil i odeću, ponišanivši ka nekommračnom mestu, odricao bi rečima: „Ne dopuštaju.“ Samo tri dana nakonšto je obmotao oko glave turban koji mu je na silu poklonio Abdulselam-beg, vratio se u konak rekavši: „Nije mi dozvoljeno. Neka mi gospodinoprosti.“
Sejit Lutfulah je znao kako da učini da priča traje. Govorio bi da su muduhovi odredili sobu u kojoj će spavati u medresi. Retko sam sretao mestakao što je ova medresa, tačnije ono što je od nje ostalo, koja ostavljajuutisak da je svaki njihov delić napravljen s mnogo pažnje i truda. Pričalo seda je zgrada napravljena u vreme Mehmeda I, zajedno s jednom malomdžamijom, i da je po unapred utvrđenom planu počela da propada odmahpo izlasku graditelja, kako bi dostigla svoje današnje stanje. Dvorište je bilopopločano kamenjem koje je bilo delom ispucalo, a delom ga je iščupaodžinovski platan izrastao po sredini. Sa tri strane dvorište je bilo okruženoćelijama, koje su, izuzev Sejit Lutfulahove, bile ili sasvim ili napolaurušene. Od male džamije na levoj strani ostala su samo četiri stepenika i
vrata minareta. Odmah pored nje nalazilo se skladno groblje koje je odulice delila još uvek očuvana ograda, na kome je počivalo četiri-petuticajnih ljudi tog vremena, zajedno sa sultanovim kafedžijom koji je daoda se sagradi džamija i medresa.
Dvorište medrese, groblje, mesto gde je nekada verovatno bila džamija,sa svih strana su zarasli u oskudnu travu i drveće. Među ovim drvećem bilo
je čak i onog čije su grane izbijale ispod prevrnutih stubova. Ali ononajčudnije i za čoveka najupečatljivije bile su tanke, nežne mladice
čempresa, koje su na vetru delovale kao neki ukras i izvijale se tačno iznadsobe u kojoj je Sejit Lutfulah spavao. Kada bi se naoblačilo, na pozadiniboje pepela ove mladice bi postale upadljivo nestvarne, kao da su, u imeprirode, besmrtne i nepobedive zavladale ovim jedinstvom.
Sa čudesnom krestom što se njihala na njenom krovu, medresa jestvarala osećaj neke besmislene i zastrašujuće ravnoteže, koja je na samojivici ponora i čeka poslednji čas, konačnu odluku da se skotrlja.
Sejit Lutfulah je spavao u jednoj ćeliji ove ruševine, na tankoj zemljanoj
prostirci. Soba je bila memljiva i mračna. Oko prostirke bilo je postavljenonekoliko velikih ćupova u kojima je držao razne stvari. U ovoj nadrealnojsobi oko nogu posetilaca motala se i jedna odomaćena žaba – naravno,
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 40/
poklon od Aselban, i zbog toga joj je ime bilo Češminigar – oko ljubljene. Ako je verovati glasinama, stvarni razlog što su duhovi od njega tražili daova medresa bude njegova rezidencija bilo je to što se u blizini nalazilariznica. Bila bi to beskrajna priča pripovedati o bitkama koje su vođene na
onom svetu zbog blaga cezara funduszeue.infođutim, ako je verovati onome što mi je naš prijatelj u poverenjurekao, ova medresa uopšte nije bila toliko razvaljena i u rušfunduszeue.infoiv, to je bio raskošni, blistavi dvorac. Kao što nismo mogli da vidimostvarnu lepotu Sejita Lutfulaha, tako nismo mogli ugledati ni raskoš ovogdvorca. A kada se bude pojavilo blago, dvorac će zablistati u punom sjaju,sa stubovima od čistog zlata i tavanicama optočenim draguljima ismaragdima. Onda će se ionako sve srediti. Aselban će postati stvarna,njen ljubavnik će dobiti svoj pravi lik, i oni će zajedno kušati život ispunjennepresušnim zadovoljstvima.
„E, tada ću ceo svet držati u šaci! Biće sve što želim Iz sveta ću proteratinepravdu i bedu. Upravljaću ljudima pravedno.“
Postojao je u ovom čudnom čoveku izvestan osećaj za pravdu i nepravdukoji je funkcionisao kao neki uređaj koji radi kako mu se prohte, i čak jeponekad izgledalo da baš on iznutra upravlja čudnim postupcima kroz kojese ispoljavala Lutfulahova prava ličnost.
Gledano iz ovog ugla, da bi dostigao besmrtnost, stekao moć i uživao u
nemerljivim zadovoljstvima, Sejit Lutfulah je s prezirom i u potpunosti lišiosvoj život svake blagodeti koju mu je slučaj donosio. Negova duša i idealibili su veliki. Više je voleo da živi u ispucaloj pustinji gde je bilo -“ništa“, dabi u životu dobio „sve“.
Kada sam doktoru Ramizu ispričao o svim čudovišnostima starogprijatelja, on se posebno zadržao na ovoj pojedinosti, ponavljajući mi višeputa da pitanje pravde i nepravde može biti ključ ili jedan od ključeva zaodgonetanje Sejit Lutfulahove pojave. Temeljeći se na naučnim metodama,
razmišljanja mog dragog prijatelja su ga čak u jednom trenutku navela napitanje da li je Sejit čitao Marksa. često bi mi se protivio, govoreći: „Morada je čitao Marksa i Engelsa! Šteta što to ranije nismo istražili! „ Kada bih
ja opovrgavao tu mogućnost uz obrazloženje: „Odakle bi on mogao da čita velike umove? On čak ni turski ne zna!“, on me je ućutkivao rečima: „Vi steuvek takvi Vašim duhom vlada osećanje inferiornosti koje čini da dostagubite na vrednosti. Dragi moj, odustanite od takve naravi. Ja sam ubeđenda je znao nemački i da je pročitao celu socijalističku literaturu. Drugačije
ne bi tako silno prigrlio ovo značajno pitanje našeg doba kakvo je pitanjepravde i nepravde, niti bi se za njega toliko borio. On je začetniksocijalističke škole kod nas.“
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 41/
Doktor Ramiz je uvek razgovarao na ovaj način. Počinjao bi s jednomstvari, da bi ubrzo zatim usledila lavina. Ja pak nisam imao hrabrosti da sesvojim skromnim znanjem otvoreno suprotstavim ovom eruditi. Ali zaštoda lažem, kada se ja nisam sreo ni sa čim što bi mog jadnog, starog
prijatelja, tokom njegovog života, čiji sam bio svedok, moglo da navede naovakvu vrstu funduszeue.infojazam Aristidi-efendije, Našit-bega, Abdulselam-beg efendije nije
bio bez granica. Doznavši od svog polubrata, sveštenika s Hejbelijade, da jecezar Andronik bio niko drugi do imperator Hadrijan, Aristidi-efendija jeposao s blagom posmatrao s aspekta nauke. Prema njemu su svi naporiSejita Lutfulaha, kao i čekanje na naredbe od onog sveta, bili funduszeue.infoo se odmah latiti lopate i izvršiti nekoliko iskopavanja. Međutim, usvetu duhova sve ima svoj redosled i prioritete.
Najvažniji događaj zbio se , u noći kada se Aristidi-efendija samupustio u potragu za riznicom cezara Andronika. Već na samom početkukopanja izmešteno je mesto gde treba da bude skriveno blago, a uskoro senastavila tajna potraga. Ova sumnja nesvesno se javila kod Aristidi-efendijepošto se umesto ćupova sa zlatom i draguljima, starih štofova, dvorskihstvari, statua od zlata i slonovače, pa čak i knjiga koje je očekivao, pojavilategla s jednim novčićem iz vremena sultana Mehmeda i nekoliko funduszeue.info te noći, Sejit Lutfulah je rekao da će sada morati mesecima da se
trudi ne da se blago nađe već da se vrati tamo gde je bilo, zbog čega ovaj jadni čovek umalo nije presvisnuo od tuge. Isto kao u slučaju Abdulselam-begovog sata, ovim je i poslednji otpor Aristidiefendije protiv SejitaLutfulaha bio slomljen. Shvatio je da će u njegovom prisustvu uvek bitiprimoran da na svom licu nosi osmeh kojim su Evropejci zatvarali oči predneznanjem, pomešan s vrstom sujevernog straha – hurafevi funduszeue.infom našeg prijatelja je ostao u stalnoj neizvesnosti, poražen kao
vojska kojoj je onemogućeno povlačenje.
Ono što je Sejit Lutfulah u stvari hteo bilo je da svojim duhom ovladatajnom svemira i materijom. Govorio bi: „Zlato ne nastaje destilacijom,njega stvara duh. Čega pod zemljom ima više od zlata? Poenta je napravitiga bez dodira.“
Pa ipak, i on je, kao i svi ostali, bio stalno prisutan prilikomeksperimentisanja u tajnoj laboratoriji iza Aristidi-efendijine apoteke, dameđu destilatorima, mehovima i flašicama raznih oblika, daje Aristidi-efendiji formule koje pronalazio u starim spisima. Štaviše, zbog toga su
između ove dvojice nastajale rasprave koje bi trajale danima.U ovim raspravama strpljenje i tolerantnost učenog evropejca kakav jebio Aristidi-efendija i ponos i dirljivost nekoga ko se u potpunosti oslanja
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 42/
na onostrano mešali su se baš kao kada se smešaju i plamenom zagreju dvapotpuno različita jedinjenja, prouzrokujući eksplozivnu reakciju u bočici iizvan nje. Jedino što mi je ostalo u sećanju kada sam u par navrataprisustvovao eksperimentima jesu stručnih termini koje je Lutfulah
upotrebljavao. „Purifikacija, stvaranje, kalcinacija, potamnjivanje, jedinjenje, reprodukcija, sinteza, analiza“, još uvek mi izgledaju kao vrata velikih mogućnosti, koje otvara čelična volja. Svi smo doživeli dan kada suse ova vrata otvorila na potpuno neočekivan način. Jedne noći dok je
Aristidi-efendija sam radio u laboratoriji, želeći tako da prigrabi svezasluge za eksperimente sprovođene pod pokroviteljstvom Abdulselam-bega, desilo se da je destilator eksplodirao i laboratoriju zahvatio plamen.
Sat kasnije stigla je patrola i vatrogasci su pronašli poluispečeno telo Aristidi-efendije. Tog februara godine njegovom smrću stavljena jetačka na dalje pokušaje da se putem destilacije dobije zlato. Što se tičepreostalih članova male družine, nada da će blago biti pronađeno bila je
jedino što im je preostalo.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 43/
8
Zbog čega opterećujem pripovest o Institutu za podešavanje satova ovim
davno prošlim uspomenama? Zašto me senke prošlosti skreću s puta?Danas one čoveku ne mogu biti ni smešne ni istinite. Što se mene tiče,suviše sam star da bih uživao sećajući se i zamišljajući stvari koje su prošle.Čak i da je tako, ja sam od trenutka kada sam upoznao HalitaNepogrešivog postao sasvim drugi čovek. Naučio sam da živim u stvarnostii da se s njom suočavam. Da, on mi je udahnuo novi život. Mnogo sam seudaljio od nekadašnjih zbivanja, ona ne dotiču više moju dušu, iako sumoja prošlost. Šteta što ne mogu da pričam o sebi bez vraćanja u prošfunduszeue.info sam godine među ovim ljudima, živeći njihove snove. Ponekad bihoblačio njihovu odeću, usvajao njihove poglede na svet. Nekad bihnesvesno postajao Nuri-efendija, Lutfulah ili Abdulselam-beg. Služili su mikao primer, bili su maske koje sam nesvesno navlačio na lice. Često sampred ljude izlazio kao jedan od njih. Čak i sada mi se dešava da, videvši se uogledalu, na licu prepoznam nekog od njih. Pomislim kako mi licem kružisuzdržani osmeh Nuri-efendije, a trenutak kasnije sav zadrhtimsuočavajući se sa Sejit Lutfulahovim pogledima ogrezlim u lažima. Ima
dana kada padnem u očaj pošto me spopadnu beznadežna ljubomora inestrpljenje, svojstveni mom ocu. To mi se vidi čak i po odeći. Čim seuvučem u odela koja su mi šili čuveni krojači, ja postajem Abdulselam-beg.uče, kada je trebalo da zamenim naočare, nisam li tražio zlatne kao
Aristidi-efendijine, iako svestan da je taj model odavno izašao iz mode?Možda je ovo što nazivamo ličnost slučajno stečeno bogatstvo maski uskladištu pamćenja, iz čijih međusobnih reakcija nastajemo. Ili je to jošdublja i moćnija stvar, unutrašnja borba koja odjednom slabi ova nasleđa.
U meni to svakako postoji, mada to ne mogu reći za svakoga. Sigurno jeda postoje oni koji ne mogu da žive kao ja, koji sebe smatraju drugačijim,čistijim, snažnijim.
Samo što ja ne pišem njihove već svoje uspomene, svoj život. Ipak, nikasnije u svom životu nisam mogao da se oslobodim uticaja ovih ljudi. Mojsin kaže da ja nisam iskusio red, rad i disciplinu. Oni su nastavili da unosepometnju u moj život. Ahmet ne liči na mene i iz sve snage se trudi da takobude. Zbog toga je čak propustio nekoliko zgodnih prilika. Odmah pozavršetku gimnazije dobio je državnu stipendiju. Posle studija medicine,kako su to status i imovinsko stanje omogućavali, predloženo mu je dazavrši specijalizaciju u Americi, ali on je odbio i otišao u Anadoliju.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 44/
Ukratko, prećutno je odbijao sve što je dolazilo od funduszeue.info mogu da tvrdim da me sin nije voleo. Sigurno je da mu se nisu sviđale
neke stvari kod mene, jer su odstupale od njegovog načina razmišljanja, aneke je i mrzeo. Uprkos tome, osećam da postojim negde duboko u njemu.
To sam primetio jednom prilikom dok je pregledao pacijenta. Posmatrao ga je na isti način na koji sam ja posmatrao sat. Ili kako je to radio Nuri-efendija Nadam se da više liči na Nuri-efendiju, njega je posao okupirao
više od funduszeue.info kraju, ispostavlja se da je prošlost jedina prepreka mom trenutnom
zadatku. Niti mogu da je se oslobodim, niti da joj se u potpunosti predam.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 45/
9
Stara ograda, koju sam pre četiri godine kupio u jednoj antikvarnici i dao
da se postavi na staklena vrata koja vode na verandu vile Sat i u cvećemobraslu baštu, delom je doprinela da se ovoliko zadržim na funduszeue.info lala, prošarani zvezdama, odveli bi me pravo u prošlost, u danedetinjstva, koje su, uprkos nemaštini i velikim potrebama, ispunjavali snovii nadanja. Na putu za oronulu medresu u koju bih odnosio razne stvari zaSejita Lutfulaha ostavljane u časovničarskom centru, zastajao bih ispredove ograde i, dugo je posmatrajući, maštao da ću ja, ako on jednog danapronađe blago ili ako Aristidi-efendija uspe da pretvori živu u zlato, oddela koji meni bude pripao – što doduše niko nije pominjao, alipodrazumevalo se da će i meni nešto zapasti – dati da se popravi zid,groblje, a možda i džamija.
Sreća ili slučaj su hteli da se desi upravo suprotno, isto kao što se desilo s velikim zidnim satom, za koji sam se zavetovao da ću ga pokloniti džamijičim porastem i steknem novac. Pre tačno dvanaest godina, pritisnut sa svihstrana, iščupao sam je, rizikujući da budem uhvaćen usred bela dana sparčetom zida na kome je stajala kao oboreno krilo ptice koju je Našit-beg
puškom ubio i prodao jednom antikvaru za 30 funduszeue.info trideset lira me je tada obradovalo kao da sam našao blago cezara
Andronika i kao da sam u Aristidi-efendijinom destilatoru pretvorio svupostojeću živu sveta. Istog dana kupio sam mojoj ženi Pakize sitnepoklone, dao sam da se po ko zna koji put popravi ud moje svastike –zaljubljenice u muziku, s tim da sam ovaj put bio siguran da ću ga vratitipopravljenog; dok sam mlađoj svastici, koja se hrabro spremala da početvrti put učestvuje na izboru za mis i zbog toga nas ponovo bacala u
neverovatne troškove, kupio kaiš koji nikako nije mogao držati njenuprilično široku haljinu, ali koji je upravo zbog toga upadao u oči i koji će,kako je verovala moja Pakize, 99% učiniti da ona postane mis.
Uz to, poslednje dve lire dao sam mom starom drugaru, prodavcupolovnih stvari Ali-efendiji da bi povratio sat prodavca Hulki-efendije, kojisam tri večeri ranije založio da bi moja porodica gledala bioskop pod
vedrim funduszeue.info je ograda donela trenutno olakšanje i komfor koje odavno nisam
doživeo u našoj kući, u meni se javila tuga. Izneverio sam prošlost i, što je još gore, svoj zavet iz detinjstva. Međutim, dugo sam još verovao da ječovek s kamenim turbanom, koji je ležao sahranjen odmah iza ograde,
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 46/
svetac, možda i zbog duda koji je pored njega izrastao ogroman. Kada mi jemajka bila bolesna, išao sam svako veče do ograde da zapalim sveću i da sepomolim za njen oporavak.
I tako je, pre četiri godine, ugledah u jednoj antikvarnici u koju sam
povremeno svraćao – naravno, ne više da prodam već da kupim neki ukrasza vilu Sat. Da nisam znao da to udvostručuje njenu vrednost, bacio bih sena nju i zagrlio je kao starog prijatelja. Ali uzalud! Uprkos mom trudu,lukavi Jevrejin me je prozreo. Verovatno je primetio kako mi se tresu ruke,iako sam mu bio blago okrenut leđima. Iz opreza, najpre sam se raspitivaoza jedan mali indijski stalak za knjige, da bih ga zatim upitao za cenuograde, na šta on reče: „Devetsto lira Mnogo dobar komad. Dobio sam gaiz Konje. Muzejska stvar“ Razlika između trideset i devetsto lira bila jetridesetostruka. Skoro duplo više od onoga što je rekao moj sin! Brojke kaoda su me na trenutak omađijale i zamalo da kažem: „U redu! Nosite ga!“Međutim, pribrah se i ponudih sto pedeset. Nije hteo da čuje. Sto šezdeset,rekoh. Mora da se šalim, reče. Kao da smo bili na minaretu u kojem serazličitim stepeništem stizalo do svake galerije i, da bismo se sreli na polaputa, on polako silazeći, a ja uspinjući se korak po korak, kretali smo serukovodeći se debelim zidovima što su nas delili, osmatrajući se kroz njih.
Ali mora da sam negde pogrešio u proceni, jer, budući stepenik iznadmene, Mandalin-efendija se nije mrdnuo s četiristo sedamdeset pet. Pošto
sam platio, verovatno da se osvetim za pretrpljeni poraz, sagnuo sam se ipoljubio ogradu, koja je još uvek imala na sebi tragove sveća što sam kaodete palio. Više nije bilo potrebe da krijem radost zbog ponovnog susreta sdavnom uspomenom. Čak sam nastavio: „Mandalin efendijo Danasuopšte niste bili vešt trgovac. Mogli ste mnogo skuplje da mi prodate ovuogradu, za koju znam bolje od svih da nije došla iz Konje, a da je primerakza muzej, to jeste“
Mandalin me je posmatrao izvesno vreme, a onda poče da maše rukama
po vazduhu kao da će poleteti: „Šta ću, pašo, sad je gotovo završeno“,reče. „Nek si mi živ i zdrav Da smo svi živi i zdravi Čekaju me drugemušterije!“
Verovatno ima onih koji će me osuditi jer sam prisvojio ogradu koja jebila imovina kafedžijinog groblja. Stvarno mi je žao zbog toga. Ima tunešto što unosi nemir u čoveka. Ali, kad malo razmislim, moguće je utešitise. Za početak, ni medresa ni džamija više ne postoje, niti je živ vlasnikkome bi sigurno morao da je vratim. Moguće je da sam, iščupavši joj
ogradu, i sam malo doprineo da se ova zgrada sruši. Ali već sam rekaokoliko je bila stara i oronula. Povrh toga, zna se da sam je iščupao jer me jenužda naterala. Na kraju, čovek će svakako naći utehu kada vidi stanove
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 47/
izgrađene na njenom mestu. Reklo bi se da se ceo kraj tome raduje. Ako seovako nastavi, kroz koju godinu nići će moderno naselje! Naposletku, jasam čovek današnjice, volim komfor i modernu arhitekturu.
Ne sekiram se mnogo što je groblje srušeno, što su kameni spomenici s
ugraviranim epitafima postali podloge za radijator, držači za slavinu,ukrasni elementi Odavno znam da kafedžija Salih-aga nije bio funduszeue.info majka je umrla uprkos svećama koje sam palio i zavetu koji sampoložio, i od onda ne mogu da mu oprostim, bio on svetac ili ne.
U svakom slučaju, nisam neko ko bi se u ovim godinama rasplakao zatošto gradu fali groblje!
Savremeni život nalaže da ne mislimo o smrti! Na kraju krajeva, da liživimo da bismo živeli svoj život, ili da bismo sačekali smrt?
Što se same ograde tiče, ja sam taj koji ju je otkrio i divio se ovomumetničkom delu. Njenu lepotu sam prvi ja primetio. Izvukao sam je izantikvarnice, ne dozvolivši da dospe u ruke nekog tupana. Ukratko, ja sam
je spasio. Da li sam pogrešio što sam uzeo pod svoju zaštitu stvar koju samlično jednom za svagda izbavio od raznoraznih avantura? Na kraju, moželi iko uživati u njoj više od mene? Ko posmatrajući njene šare može daugleda svoju prošlost s gomilom čudaka?
S vremena na vreme, dok pišem ove redove, podižem glavu da bih jepogledao. Posmatram kako se nekoliko koraka od mene, u hladu topole i
kedra – njega sam takođe presadio iz nekadašnje bašte na Bosforu – igrajumoji unuci s najmlađom ćerkom, koju mi je Bog darovao u šezdesetojgodini.
Držeći u rukama raznobojne kofice i lopatice, igrali su se peskom u bašfunduszeue.info su uz njih bile dadilje, ona glupa Švajcarkinja koju je moja ćerka Zehranepromišljeno uzela za svoju decu i šarmantna, nasmejana Asije, s tenompoput žita i telom ribe, koju sam ja našao za moju Halide, dobro sam znaoda su ih neka druga bića čuvala, pazila, delila njihove radosti. Istina,
verujem da su i Nuri-efendija, i ljudima naklonjeni Abdulselam-beg, pa čaki Sejit Lutfulah, s dronjavom galabijom koju mu je poklonila Aselban, u tomtrenutku bili prisutni. Ko zna, možda je lično Nuri-efendija po ovoj vrućiniodveo Halide, čije plave gaćice tako slatko vire ispod kratke haljine, posred
jedne cvetne leje, prouzrokujući tako da padne, obema rukama seoslanjajući na kamen. Kakav je pogodak to što sam ispunio želju Pakize idao joj ime po pokojnom Halitu Nepogrešivom. Iz dana u dan sve više ličina njega. Kao latice ruže otvaraju se njegove crte na njenom licu, čak joj i
narav naginje ka njegovoj. Kao on, i ona čini da se svako povinuje njenoj volji i da pre nego što poželi dobije sve što joj se sviđa. Sejit Lutfulah uopštenije preterao rekavši da naša imena utiču na našu sreću i sudbinu. Siguran
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 48/
sam da ona ne bi toliko ličila na pokojnog dobrotvora da ne nosi njegovoime.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 49/
10
Godina bila je jedna od najgorih u mom životu. Odmah na početku
godine umro je Nuri-efendija. S njegovom smrću pojavili su se mnogiproblemi. Još na povratku sa sahrane osetio sam nemoć i beskorisnost,iako sam imao samo sedamnaest godina. Dve godine pre toga bilo mi jeteško da nastavim sa školovanjem, a kada se moje prijateljstvo sa SejitomLutfulahom učvrstilo, prestao sam da posećujem čak i kvart u kome seškola nalazila. Škola je uvek važna za mlade. Dići ruke od svega u timgodinama znači odlagati odgovor na suštinsko pitanje svakog mladogčoveka: šta ću biti kad porastem? To vam je kao voz koji će vas odvesti nasigurno mesto pod uslovom da ste stigli na vreme, da ste u pravi časpromenili prevoz i bili strpljivi do kraja. Ja sam izgleda sišao mnogo ranije,i to usred pustinje.
Postepeno je oko mene narastala buka ispitivačkog meteža čija sammeta bio, postao sam predmet velikodušne ljudske brige. Majka jeneprekidno ponavljala: „Šta će biti s ovim detetom?“, komšije bi svaki putkada sretnu mog oca zapitkivale: „Šta je sa sinom?“ Neki su mislili da trebada učim, neki da treba da idem na zanat, a svi skupa bili su za to da otac
reši ovaj problem metodama funduszeue.info je i onih koji su govorili: „Bar ga oženi ako već ne radi.“I sam sam sebi postavljao ovo pitanje. Istina, nisam razmišljao o poslu,
plati, zanimanju. Ali postojao je dan, vreme koje je trebalo nekakopotrošiti. Do tada me ništa osim satova nije zanimalo, a ni o satovimanisam znao baš mnogo. Dosta me je naučio Nuri-efendija, ali ja nikadnisam razmišljao o bavljenju popravkom satova. Posebno zato što sam bionespretan. Moje oko nikako nije bilo u dosluhu s rukama. Oni su
funkcionisali svako za sebe. Bio sam rođeni amater. Sve čega bih se latioubrzo bi mi dosadilo. U meni bi se odjednom otvarao put, i ja sam,ostavljajući posao, bespogovorno odlazio. Tako je bilo oduvek, u školi, uNuri-efendijinom centru za popravku satova, u tekijama gde sam utorkom ičetvrtkom išao s ocem. Uprkos tome, trebalo je nešto raditi. Postao samšegrt u jednoj radionici za popravku satova blizu centra. Siroti čovek, bio jesiromašan i bez posla. Jedva je sastavljao kraj s krajem. Ipak, pristao je dame primi. Čak je pristao da mi da neku paru ako sam popravim neki sat. Alinisam imao sreće tih dana, niko nam nije svraćao. Majstor i šegrt, sedelismo jedan naspram drugog u tišini, ne radeći ništa.
Nimalo nije ličio na Nuri-efendiju. Kod njega nije postojala nikakva
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 50/
filozofija, niti misao o satovima. Jednom kada sam hteo da mu ispričamstvari koje sam naučio od Nuri-efendije, ništa mu nije bilo jasno. Na mojuizjavu da sat sliči čoveku odgovorio je: „Slušaj, ja ne volim te budalaštine!“
S druge strane, Sejit Lutfulah me je pratio u stopu. Navikao se na moju
pomoć prilikom uspostavljanja kontakata s onostranim. Dešavalo se daiznenada uleti u radnju: „Hajde, diži se! Stigla je naredba. Ide se uEtjemez!“ Tada bi molio majstora da me pusti i, ako me ovaj ne bi puštao,zastrašivao ga je džinovima. Etjemez, Ejupsultan, Vanikoj, ceo Istanbulsmo obišli. On, s prljavim turbanom na glavi, u galabiji koju je lagani vetarpumpao, vukući svoju poluhromu nogu, a za njim ja u svojoj neurednoj,zakrpljenoj odeći.
Uprkos svemu tome, nekako sam izdržao nekoliko meseci pored starogčasovničara. Da, Asim-efendija nije poznavao filozofiju satova, ali je znaokako da ih popravi, i tome je mogao da nauči čoveka. Šteta što se desiodogađaj zbog koga sam bio primoran da napustim radnju. Jednog dana,Sejit Lutfulah je doneo neki ukradeni sat na popravku. Kada se to pročulo,
ja sam bio okrivljen. Proveo sam sate u policijskoj stanici. Naposletku,neko se setio se da je on nekoliko dana ranije bio u radnji, i priveli su funduszeue.info on, izjavio je da je ukrao sat kako bi kupio tamjan koji je trebalo dazapali na ulazu u cezar-Andronikovu riznicu. Čak je pokazao i mesto gdega je budzašto prodao. Tvrdio je da su ga duhovi naterali na ovo, jer je
neophodno da se tokom ovakvih potraga za blagom nešto ukrade. Odmahpošto su utvrdili ko je stvarni krivac, pustili su me. Ali ja uopšte nisamželeo da odem, bilo mi je žao da ostavim jadnika. Na kraju sam se setio
Abdulselam-bega. Uz njegovu pomoć spasio se od odlaska na sud zbogkrađe i uživanja opijuma. S nekoliko novčića Abdulselam-beg je ponovokupio sat. Ali Asim-efendija me više nije hteo. Imao je pravo. Šegrt koji imatako glupe i neodgovorne prijatelje predstavlja stalnu opasnost.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 51/
11
Nesumnjivo da su reakcije na događaj sa satom bile dalekosežnije i za
mene znatno pogubnije i neprijatnije u našoj kući nego u policijskojstanici. Međutim, događaj koji je usledio dan kasnije iz korena je potresaomoju porodicu, čineći da bes mog oca i neprekidne žalopojke i tuga mojemajke skrenu u drugom pravcu.
Uvek je tako. Događaji se ne zaboravljaju sami od sebe. Uvek neki drugipotisne prethodne, oslabi utiske, a ako je postojala krivica, ublaži je. Danpošto su iznenadno zvali oca u policiju zbog mene, desilo se da umre mojatetka, da bi, kasno po podne, neposredno pošto su je sahranili, ponovooživela. Ova dva događaja okrenuli su našu kuću naglavačke. Nikada višemoj otac nije uspeo da se oslobodi njihovog uticaja.
Tetka je bila očev jedini rod. Možda upravo zbog toga, njihove naravi,karakteri, pa čak i zdravlje, bili su u potpunoj suprotnosti.
Otac je pucao od zdravlja, mogao je volu rep da iščupa. Voleo je život ibio sklon rasipništvu. Za njega je svet bio nešto što se veje i prodaje, kaožito, ili su ga drugi naučili da je tako.
S druge strane, moja tetka je bila mršava, stalno bolešljiva, osvetoljubiva
i zatvorena u sebe. Iako vernik, otac je bio veseljak, ljubitelj priče, funduszeue.info je pak bila namrštena, stroga, verski fanatik, ponosna, funduszeue.info žena, istinski je uživala da muči sebe. Ova dva potpuno različita bića
imala su jednu zajedničku stvar – težak život. Moj otac je bio zanesenjak,nadao se nemogućem i uvek kuburio s parama. Tetka je pak bila tvrdica. Ipored toga što joj je pokojni muž, sin nadzornika čistača na dvoru,prepisao, pored konaka na Etjemezu, još nekoliko hanova, hamam, novaczaložen kod dvojice zelenaša i mnoštvo obveznica, skoro da je gladovala,
jedva sastavljajući kraj s krajem. Čak se, iz straha da joj ne potroše novac,nije ponovo usudila na udaju. Živela je u kući sa šesnaest soba kao sova,sama, sa starom neuračunljivom sluškinjom koja je bila usvojena kao dete i,kao i ona, pobožna, sebična i, povrh svega, abronoša. Još prve nedeljenakon muževljeve smrti, zabranila je mom ocu pristup kući, da se ne bimešao u njene poslove. Mi smo tetku viđali samo o praznicima, za Bajram,Kandil, kada smo odlazili kod nje da joj čestitamo i celivamo ruku. Ona jeimala običaj da svrati kod nas druge nedelje Ramazana, jer je naša kućabila odmah do džamije. Kod nje, mi bismo dobijali najskromniju čast uIstanbulu, darivala bi nas gomilom saveta i najjeftinijim poklonima. A kadanam je dolazila u goste, doživljavala bi nervni slom primeti li da nešto fali.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 52/
Strah da li ćemo uspeti da zadovoljimo ovog teškog gosta uselio bi se unašu kuću dva meseca pre nego što bi se ona pojavila u pratnji dvojiceslugu. U stvari, zadovoljiti moju tetku te nedelje kada bi se njene životnenavike iznenada promenile a njen apetit postao naprasno uvećan, bilo je
moguće jedino postom koji bi počinjao nedeljama unapred i s vremenompostajao sve rigorozniji. Međutim, najteže od svega bilo je podneti njenesavete i kritike.
Ona, zapravo, nije volela ni oca, ni nas; čak je uživala da nam to jasnostavlja do znanja. Sigurno je da nas je gledala kao prve naslednike, bilopojedinačno, bilo skupa, kao porodicu.
Članovi porodice za nju su bili ručka na mašini kojom se pokreće strašnastvar koja se zove smrt. Razmisli li se o krajnjem ishodu, cela mašina bilismo, u stvari, mi. Ako jednog dana umre, zbog nasledstva bi ispalo da jeumrla za nas. Pogrešno bi tumačila svaki naš pokret i osuđivala nas zanajdobronamernije reči. Saveti kojima nas je obasipala bili su o ovoj temi.„Ne čekajte tuđu smrt, to je najveći greh!“, bile su reči koje joj nisu silazilesa usana. U stvari, niko nije tako razmišljao, bar ne u početku. Moj otac ježalio svoju sestru, želeći joj sve najbolje.
Kada je ostala udovica, silno se trudio da je uda za našeg prijatelja, Našit-bega Lovca. Međutim, moja tetka, koja je bila duboko uverena da je ružan,nikako nije pristajala na tu ideju, govoreći: „Ja ne tražim čoveka koji će
trošiti moje pare.“ U stvari, ona je ovu ideju videla kao još jedan očev funduszeue.info to pomisli najviše ju je podstaklo to što je moj otac, istovremeno s ovomidejom i uprkos našim godinama, proglasio moju veridbu sa ćerkom Našit-bega.
Jednom se desilo da je bila bolesna i otac je, plativši iz svog džepa, doveodoktora da je pregleda. Svi u kući smo se često sećali kako ih je tog danaobojicu najurila, vičući: „Ne žuri! U svakom slučaju, tebi će sve ostati!“
Ne mogu da poreknem da su u to vreme poslovi mog oca bili prilično
neuspešni, i da je tetkino nasledstvo bilo za njega jedini spas. Tetkinozdravstveno stanje se znatno pogoršalo zbog posebnog režima kome sepodvrgla – malo je jela, slabo se kretala, stalno je mislila na svoj novac – a iživci su joj načisto popustili. Nije ostavljala oca na miru, tražila jenemoguće žrtve u zamenu za nasledstvo koje će, računala je, ubrzo dobiti;koristila je svaku priliku da nasrće na jadnog čoveka, kinjeći ga. Ukratko,ona za mog oca više nije bila sestra već velika briga.
Pred kraj joj se oduzela polovina tela. Moj otac nikako nije shvatao kako
ona i dalje želi da živi u telu koje jedva funkcioniše, a posebno zašto, uz to,nastavlja njega da muči. To je mogao pripisati jedino tiraninu koga je oddetinjstva hranila u sebi. Jednom rečju, moj otac je mislio da ona živi
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 53/
njemu iz inata. Svako veče, vraćajući se kući posle dana provedenog ukonaku na Etjemezu, gde bi ga ona, prikovana za krevet, najstrašnijemučila, mislio je: „Da li je ovo moguće? Kako čovek u ovakvom stanjuuopšte može da živi? Ðavo se nameračio na mene. Ali, Bog je svemoguć“
Ove reči pokazuju da se moj otac osećao kao žfunduszeue.info dan je, ipak, na kraju došao. Sva u suzama, neuračunljiva sirotica je donela ocu vest da je tetka umrla. Istog časa su otišli zajedno u konak ipreduzeli sve što je trebalo. Molitva se čitala u džamiji na funduszeue.infozaciju sahrane poverio je našem komšiji Ibrahim-begu, a on jeodmah posle molitve otišao pravo na Etjemez da osigura da neko nešto neukrade.
Po mom mišljenju, ovo je bila najveća greška. Na prvom mestu, da se nijetako polakomio na nasledstvo i imovinu, tetka bi bila sahranjena na
vreme, i time bi se umanjila verovatnoća da oživi. Čak i u slučaju da sedesilo ono što se desilo, sigurno bi ostavio drugačiji utisak da ga je videlakako tu pored nje, pokisao i tužan, crkava od plača, udarajući se pogrudima.
Međutim, desilo se suprotno. Od para koje mu je otac dao, Ibrahim-beg je, da bi sačuvao više za sebe, organizovao pokop prilično skroman zanevestu dvorskog nadzornika čistača. S druge strane, pošto nije bilo nikogod članova porodice, jedva su pronašli grob njenog pokojnog muža, pored
koga je trebalo da je sahrane, kasnilo se sa iskopavanjem rake, a bilo je idrugih kašnjenja i nedoličnosti. Na kraju, kada je raka iskopana i baš kada
je trebalo da spuste kovčeg, tetka se odjednom probudila iz letargičnog snaza koji su svi mislili da je smrt, i, budući biće kome ništa nije strano,postarala se da podigne poklopac, a zatim je pogledala oko funduszeue.infojujući savršenoj oštroumnosti, odmah je shvatila o čemu se radi i,prepoznavši jedino imama s Etjemeza, naredila mu: „Hajde, brzo, nositeme kući“
Ibrahim-beg je pričao kako su jedva uspeli da prenesu sanduk od grobljado kuće, pošto se veliki deo onih koji su bili na sahrani od straha razbežfunduszeue.info nije bilo tetke, koja je podviknula da ne smeju da beže, ovaj posao bibilo nemoguće odraditi. Odmah je od imama tražila da joj da nešto nalikna jaknu što je pored iskopane rake zaboravio jedan od kopača, i, pošto sedobro umotala, uspravljena od struka u toj čudnoj nosiljci, naredila jepokret. Navodno se žestoko cenkala s nosačima da je prenesu do Etjemeza,mada je, u svom maniru, mogla prosto da kaže: „Kako ste me doneli, tako
me i vratite!“ Ušavši u grad, tražila je da joj u prvoj pekari na koju su naišlikupe neko pecivo, da utoli funduszeue.infošto su iza ovog povratnika s onog sveta koji se krepio pecivima stupali
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 54/
svi prolaznici, tetka je stigla kući u pratnji slavljeničke povorke, kao nekadkada je bila nevesta, vukući za sobom ljude iz nekoliko mahala i još polakvarta.
Za to vreme, moj otac je, potpuno nesvestan zbivanja, raspustivši
poslugu, zaposeo kuću na koju je sada kao brat ostvario sva funduszeue.infouo je sve, stigavši čak do onoga što je bilo pohranjeno u ostavi zaugalj i nasred sobe napravio hrpu stvari čija je vrednost bila velika, a težinamala. Džepova punih zlata, dragulja i obveznica nađenih u fioci douzglavlja kreveta, osvrtao se oko sebe sa izrazom koji je govorio: „Da li jeto sve?“ Ja sam se pak udubio u popravku trpezarijskog sata, koji me jeprivlačio još dok sam bio dete, ali koji nikada nisam imao prilike dadotaknem.
Ja sam otvorio tetki vrata. Dala je nekoliko kratkih instrukcija kako da jeizvuku iz položenog sanduka. Ni najveći zapovednik koga beleži istorija nebi bio tako hladnokrvan dok ga izvlače iz kovčega. Tako dostojanstvena ismirena, bila je poput Cezara čije sam slike viđao u udžbenicima. Šteta štomi nije dozvolila da izrazim zadivljenost koju sam prema njoj u tomtrenutku osetio. Odgurnuvši me, ušla je unutra i, ne pogledavši me, upitala:„Gde je taj tvoj prokleti otac?“
Pokazao sam nagore bradom koja se tresla od mešavine straha,uzbuđenja, zaprepašćenosti. Naredila je onima pored sebe: „Penjite me
gore! Brzo!“Međutim, sama se popela uza stepenice, ne sačekavši. Svi su se još više
zaprepastili. Moja nepokretna tetka, ona čiju smo smrt očekivali, tetka koja je u stvari bila mrtva, išla je bez ičije pomoći i popela se uz stepenicetrčećim korakom.
Nisam baš voleo oca nakon što se drugi put oženio. Nisam bio preteranosažaljiv na njegove jadikovke, pošto nisam znao šta je od toga laž, a štaistina. Ipak, nikada neću zaboraviti stanje u kome je bio tog dana. Jadni
čovek, užasnut i zaprepašćen, nije mogao da progovori, videvši pred sobomzločestu ciciju od svoje sestre s mrtvačkom košuljom preko leđa, koju jenekoliko sati pre toga otpremio na onaj svet. Lice mu je požutelo kaolinoleum, tresao se kao prut. Nisu se obratili jedno drugom. Tetka je reklasamo: „Vadi sve što si uzeo!“
Otac je procedio nešto kao: „To si ti?! Dobro došla, sestro“, i počeodrhtavim rukama da prazni dupke pune džepove, vadeći jednu po jednustvar.
Posle pet minuta, bio je smožden kao da je hodao po užarenom funduszeue.info je sve što je uzeo i više od toga. Taj višak bila je nada u boljubudućnost. Tetka je krajnje pažljivo pratila njegove pokrete i, uverivši se da
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 55/
mu osim duše ništa više ne može uzeti, smesta mu je rekla: „Hajde, gubi sesad! Vodi onu budalu od sina sa sobom I neka se čisti ova gužva Safinaz,raspremi mi krevet! Donesi mi jedan čaj od limuna Požuri, smrzla samse Napolju je ciča zima“
Otac i ja, paralizovani, izađosmo iz kućfunduszeue.infojem da ovaj nesvakidašnji događaj nije ostavio na mene tolikiutisak kao na mog oca. Bez sumnje, tetka je ispala nepravedna premanama. Međutim, ja nikada nisam ni verovao da je pravda nešto što menipripada. Kao svi rođeni baksuzi, ja bih bio na dobitku samo da se spasimnesreće koja me snašla, bez obzira kako i po kojoj ceni. Nije dovoljno da sepravda samo razume, ima tu još mnogo štošta. Kada razmišljam o svomživotu – što je razumljivo u mojim godinama – vidim da je u meni uvekprevladavao duh posmatrača. Videti druge, njihova stanja, postupke,razmišljati o njima, uvek je činilo da zaboravim na sebe. I tog dana je bilotako. Ono što se dešavalo pred našim očima okupiralo me je više odčinjenice da s tetkinim vraćanjem u život mi gubimo sve.
Ali, to nije sve. Možda bih se i obradovao što nam se desio taj nečuvenidogađaj da moj otac, budući tako slomljen, nije pristao da uzme taksi upovratku kući.
Ne bi se moglo reći da maestralno ponašanje moje tetke, očevo čudnodržanje pred njom i iščuđavanje Ibrahim-bega, koji se, oplakujući nas,
trudio da u kolima prepriča ocu sve događaje tog dana, nisu moglioraspoložiti i zasmejati čoveka.
Čudno, ali jedino što je ostalo od važnog događaja od koga je zavisilospasenje svih članova naše porodice, koji smo godinama čekali i nadali muse, od smrti tetke koju smo velikim slovima čak i svetlećom reklamomobjavili, od konaka koga smo se otac i ja na trenutak dočepali, odcelokupne zaostavštine nadzornika čistača, bio je veliki sat s klatnom umom džepu.
Moj otac može da priča šta hoće, ali ja sam moj deo nasledstva funduszeue.info prilikom je Ibrahim-beg, bojažljivo posmatrajući mog oca, sažaljenjem rekao: „Za sve sam ja kriv. Mogao sam mnogo brže to daodradim.“
Polako digavši glavu, otac je promrmljao: „Nemoj da ti je žao, Ibrahim-beže To je bila božja volja“ A malo zatim je dodao: „Tek tada bi nastalaprava nesreća. Ako bog da, ovo će joj biti opomena da ispuni dedintestament. Sada je konačno zdrava“
Posle ovog događaja, koji retko da je neko doživeo, moj otac se nikada više nije oporavio. Niti je njegov jezik izgubio gorčinu, niti su njegove rukeprestale da drhte. Više nije imao želju da se bori protiv sudbine.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 56/
Svako bar jednom u životu spozna sudbinu na ovaj ili onaj način. Mojotac, i svi mi, upoznali smo je u najsurovijem obliku. Otac je to tolikodobro znao da je smatrao suvišnim da razmišlja o tome koliko su njegovonestrpljenje i neoprez imali udela u ovakvom razvoju događaja. Na neki
čudan način se uspokojio. Postao je čovek koji sam, nemo, sedi u svomćošku. Jedino bi se nekada dešavalo da, posmatrajući klatno sata što je visiona zidu u predsoblju, odakle iz nekog razloga nikako nije dao da sepremešta, iznenada skoči, smejući se zajedljivo i čudno.
Još uvek se pitam kako je jedan celog života pričljiv, temperamentan,bučan čovek, koji se lako ljutio, uvek žalio i u sve sumnjao, odjednomzaćutao, umirio se i pomirio.
Svaki čovek, koliko god pomirljiv, razmišlja o tome i čezne za tim daposle smrti ponovo oživi. Bačenima u daleku budućnost i u nepoznato, ovajniz nevolja koji nazivamo život izgleda nam kao nagrada. Kao u nekoj igris dobrim kartama koje uvek dobijaju, san od koga čovečanstvo nikada nećeodustati jeste da ponovo živi, pod uslovom da se – osim kratke istorije,koja, izgleda, postoji da bismo se iznova radovali jer se promenilo gotovosve što je bilo za osudu i što nam se nije sviđalo – svi aspekti prethodnogživota u celosti promene i ulepšaju.
Eto, moja tetka je bila jedna od milion kojoj je ukazana čast da okusi ovusreću. S tim da se nije ponovo rodila onako kako to podrazumeva termin
funduszeue.info iznenadnog povratka s početka večnosti, ponovo je bila ona
stara. Pa ipak, nešto vrlo bitno se promenilo u njoj. Prema mom mišljenju,ovu promenu, ili, ako hoćete, revoluciju ili evoluciju – pošto se prekinuoniz koji smo mi, porodica i prijatelji, priznavali i poznali kao njen život –sačinjavale su tri stvari.
Na prvom mestu, tetka više nikada neće potceniti telo, koje je, iakobolesno i bespomoćno, učinilo da se vrati s onog sveta. Prestala je
nepravedno da ga kažnjava zbog ružnoće, loše građe, starosti i drugihnedostataka koji su bili van njenog domašaja. Uz to, naučila je da ga ceni iusadila sebi u glavu da je telo njen jedini oslonac u slepoj borbi koja sezove ovozemaljski život.
Druga je bila promena u stavu prema svom bogatstvu. Istog trenutkakada je shvatila da bogatstvo za koje je bila toliko vezana, koje je smatrala
jedinim čuvarom, može lako promeniti gospodara i za samo nekoliko satipreći u ruke ili džep njenog brata ili neke druge ko zna koliko drage osobe,
osetila je potrebu da odnos prema njemu uskladi sa sadašnjim funduszeue.info, koja je do tada odnosila u banku sve što je krila u spremištu za ugalj,govoreći: „Sakriću ga i uvećati koliko god me to koštalo!“, tog dana kao da
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 57/
je odlučila: „Ne, niti ću ga kriti, niti uvećavati. Samo ću sedeti i troškariti!“Ona koja je bila neprijatelj svakoga ko bi joj se učinio pohlepan na njen
imetak, odjednom je postala neprijatelj svog bogatstva, uvidevši njegovuizdaju.
Pobornici mira mogu da pričaju šta hoće, ali ovo neprijateljstvo uopštene odstupa od njihovog stanovišta. Naprotiv, tetka i novac, dve potpunorazličite pojave, koje su do tada živele na suprotnim polovima,suprotstavljene jedna drugoj zbog ovog neprijateljstva, sada su se funduszeue.info je privremena smrt učinila da tetka odjednom sve napusti, tako joj je,čudotvornim vaskrsenjem, ponovo sve pripalo, ali na drugi način.
Samo zahvaljujući volji tetka je pokorila okolinu i u nesvakidašnjimokolnostima došla od groblja do kuće – jer, masi bi bilo draže da ju je
videla kako mirno počiva nego što ih je, oživevši, tako primorala da je nosekući – i u toj avanturi osetila šta znači život. Martovsko sunce što se svojimpospanim smeškom nazire među sitnim pahuljama, vetar koji je brisaopredgrađem, bučna povorka što se postepeno uvećavala, lica ljudi koje jeusput prikupila, sve je to ošinulo gomilu stvari koje su do tada spavale unjoj. Postojalo je nešto što se zove život. Bogati ili siromašni, ljudi su žfunduszeue.infoi su se, smejali, plakali, imali interesovanja, voleli, mučili se, ali žfunduszeue.infošto i ona ne bi živela? Pogotovu kada je imala sve za čim je njenaokolina čeznula. Stigavši kući, zatekla je svoj život i bogatstvo koje je pod
prisilom izvukla iz džepova mog oca.I, na kraju, treća promena se ticala njenog organizma. Strah, radost što
se spasla od smrti i uzbuđenje jer se ponovo dočepala bogatstva, učinili suda nestane njena nepokretnost, atrofija.
„Šta je rezultat?“, zapitaćete. Rezultat je bio da je posle tog dana kada sekao Cezar u pobedničkim kočijama vratila kući u pratnji skoro trećinegradske populacije, moja tetka zaspala dubokim snom, da bi sledećeg jutrau punoj snazi skočila iz kreveta. Najpre je pozvala imama i predala mu
kompletnu odeću pokojnog muža i sve stvari čuvane u spomen na prošliživot. Zatim je kolima otišla do jednog poslovnog čoveka i, s njim u pratnji,kod najboljeg krojača na Bejoglu. Danima su je okupirali poslovi okogarderobe. Istovremeno se otpočelo s renoviranjem konaka nadzornikačistača: čišćenje, popravke, krečenje, kompletna zamena podova. Kupljena
je čak i nova crna kočija s gumenim točkovima, a s njom u kuću su došlinovi livrej, kuvar i sobna posluga. Njihov dolazak je bio potvrda da su sve
veze s onim svetom prekinute. Safinazi je ponovo vraćen nadimak
Ahretlik5
. Pošto su je s dva sanduka i sa pet-deset kuruša smestili u kočiju,ona se oprostila od kuće. Umesto nje – jer, čoveku je potrebno društvo – u
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 58/
kuću se posle sedam dana sa ćerkom i sinom uselio Našit-beg Lovac, koji jepostao tetkin drugi muž, koga smo mi prozvali zet. Šest meseci kasnije,radi lečenja, mladenci su otputovali u Beč.
Po povratku, Našit-beg je postao član Partije jedinstva i progresa. Malo
kasnije, s tetkinim kapitalom, upustio se u neke velike trgovačke funduszeue.info je, osim velikog sata s klatnom, pripala i Safinaz-hanuma. Safinaz je jedno vreme živela kod rođaka na Bešiktašu i, kada je potrošila sav novac,setila se brata svoje dobročiniteljke, koji je imao malu, slatku, čistu iudobnu četvorosobnu kuću na Edirnekapiju, i s poslednjom parompronađenom u sanduku pozvala je kola i došla kod nas.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 59/
12
Smrt Aristidi-efendije stavila je tačku na dalje pokušaje pravljenja zlata. Sa
smrću i vaskrsenjem moje tetke sve nade za dobijanje nasledstva supropale, tako da je naša poslednja šansa bio Sejit Lutfulah i blago koje jetrebalo da pronađe. Međutim, nesvakidašnji i nimalo očekivani događajraspršio je i ovu nadu.
U to vreme, Sejit Lutfulah je počeo da nekoliko puta sedmično držipropovedi u jednoj maloj džamiji u blizini skele Jemis. Prilikom jednepropovedi, jadni čovek osetio je potrebu da saopšti važnu istinu koju je dotada držao u tajnosti. Otvoreno rekavši da svetom vlada rasulo, pobrojao jesve moralne i materijalne opasnosti koje prete islamskom svetu i, poštoovo stanje ne može da opstane, najavio je skori dolazak Mesije, koji ćesvemu učiniti kraj. Propoved je završio lepim vestima, uzvikujući: „Mesija,to sam ja! Samo, još uvek nisam izašao pred ljude. Ali uskoro ću, i svi ćetetada biti uz mene.“
Iako se odnosila na smutna vremena, ova blagovest je bila vrlo jasnosaopštena i nesumnjivo natopljena opijumom koji je Sejit Lutfulahkonzumirao tog dana. Ali sve i da je tako, takvo nešto nije moglo naići na
odobravanje vlade, pogotovu u danu kada je ubijen Mahmut Ševket-paša, aIstanbulom tutnjali politički nemiri.
Hvala bogu, dejstvo opijuma je prošlo, tako da je, pogotovu na prvomsaslušanju, bio u stanju razložno da svedoči. Uglavnom je pričao o Aselban,blagu cezara Andronika, o ratu koji je vodio s demonima na ulazu uriznicu, zlim i pokvarenim duhovima koji su ga kao uhode funduszeue.info je da je vrlo moguće da su mu oni na kvarno usadili ideju o funduszeue.info se utvrdilo da trenutno ne postoji mogućnost da vlada i policija
uhvate stvarnog krivca, duha „Abdazaha“, ukazala se potreba da seprimene posebne metode ispitivanja. Još iste noći kada je Lutfulah uhapšen, u policijsku stanicu smo bili
pozvani moj otac, ja, Abdulselam-beg, Sadi-efendija iz Isparte, koji jepopravljao satove umesto Nuri-efendije. Dok smo čekali da nam uzmuizjave, pojavio se Našit-beg, koga nismo videli otkako se oženio našomtetkom. Kako se samo pojavio
Ovaj koji je došao nimalo nije ličio na čoveka koga smo mi poznavali; tonije bio naš dobri Našit-beg, čijim licem je proticala nemaština i žudnja zablagodetima života. Sada je celim bićem zračio veličinom i funduszeue.infoi nekada oboreni brkovi sada su bili izazivački zašiljeni, u upale
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 60/
tužne oči mu se uvukla oštrina i usredsređenost kojom bi sasekao sve što vidi, a onda nastavljao dalje. Zbacio je staru lovačku jaknu; u mantilu bojemeda, oslanjajući se na štap sa zlatnom drškom, hodao je teškim koracimada istakne važnost događaja kome smo bili svedoci, tačnije to dokle je on
dogurao. Prošavši ispred nas, ponosno simbolizujući bogatstvo od stohiljada lira i snagu Partije jedinstva i progresa, ušao je u sobu u kojoj je bio Abdulselam-beg.
Posle petnaest minuta, obojica su izašli. Moj otac mu je tada, u imestarog prijateljstva, poželeo sreću, čestitajući mu što je postao njegov novizet. Ja sam mu celivao ruku. Gde su nestali prošli dani! Čovek koji me je naputu za Bujuk Čekmedžu stalno zapitkivao kada ću se oženiti njegovomćerkom i nije govorio ništa osim: „Za godinu-dve ima da mi budeš zet!“,sada jedva da je pružio ruku da je poljubim, da bi, pre nego što navučerukavice, izvadio maramicu i dobro je izbrisao i očistio.
Međutim, njegovo i Abdulselam-begovo prisustvo olakšalo je celu funduszeue.info razgovara s dva ovako važna čoveka, bilo je nepotrebno uzimati našeizjave; štaviše, to je izgledalo kao nepodnošljiva gnjavaža. Pustili su naskući s rečima: „Ako zatreba, pozvaćemo vas.“ Dva dana kasnije, SejitLutfulah je otpremljen u Sinop kao „opijumski zavisnik koji, zbogneuračunljivosti i odsustva mentalnih sposobnosti, predstavlja opasnost pookolinu.“
Te večeri kada je Sejit Lutfulah otišao, jedan službenik bezbednostidoneo je u korpi Češminigara, upozoravajući nas da ga dobro pazimo.„Učitelj ga je poslao zajedno s knjigama!“, rekao je. Tako smo i mi dobilideo Andronikove riznice.
Ali, ispostavilo se da nam Češminigar nije veran kao funduszeue.info mu se nije dopala naša kuća. Za razliku od Safinaz, koja se nijemrdala od prozora, odakle je jedino bilo moguće uzeti vazduha iposmatrati okolinu, on je stalno vrebao priliku da šmugne iz kuće. Nije bilo
mesta koje nije obišao. Skoro svakog dana, mi ili neko iz komšilukanalazili smo ga u Mihrimah džamiji, u komšijskom dvorištu, ili kako semota oko nogu zaprežnih konja.
Više puta sam se uverio da bajke nastaju od imena. Ako zbog lepote ilistarosti jaknu ili kravatu nazovete nekim imenom, primetićete kako joj seodmah menja karakter i ona postaje ličnost. Verovatno jer im je pravo imebilo čudno, ljudi iz kraja su Cešminigara prozvali Amanet6. Naravno, nikonije želeo da se on izgubi i zbog toga su skoro svi u mahali išli gledajući u
funduszeue.infojujući velikoj pažnji koja se kod nas poklanjala dobrovoljnom
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 61/
radu, bilo je sigurno da će ga neko negde uhvatiti i trkom doneti našoj kućida nam ga uz malo grdnje preda. I nakon što je, posle sitnih i naizgled
jalovih pokušaja, upoznao geografiju našeg kraja, desilo se da je jednogdana potpuno nestao. Sa strahom sam saopštio Sejitu Lutfulahu ovu tešku
vest. Međutim, odgovor koji smo dobili iz Sinopa bio je krajnje začuđujući.U pismu ispisanom nečitkim rukopisom mastilom od šafrana, političkidisident je pisao da ga je Cešminigar posetio u Sinopu, tako da uzaludbrinemo; on je dobro, u potrazi je za riznicom Umu Gulsum u okolini SejitBilala, koju će vrlo brzo naći. Tada će se sve njegove želje ostvariti, a meniće pripasti svo blago cezara Andronika, jer njemu više neće biti potrebno.
„Po ceo dan smo se družili s Aselban, zajedno smo išli u obilaske, i ona jetebe odabrala za svog brata na zemlji, a blago cezara Andronika je njenbratski poklon tebi. Ali ti to moraš znati da ceniš. Blago se sada nalaziispod devojačke kule, izgleda nemoguće dopreti do njega, ali, ništa nebrini, naše će ga molitve i trud, ako bog da, vrlo uskoro premestiti na drugomesto Ipak, za svaki slučaj, treba biti oprezan.“
I tako, sve što se izgubilo, kasnije se manje-više ponovo našlo, ibogatstvo i snaga su ponovo bili u našem posedu.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 62/
13
Posle prognanstva Sejita Lutfulaha, ponovo se javilo pitanje šta će biti sa
mnom. Hteo ne hteo, opet sam se vratio u časovničarsku radnju. Moj starimajstor je prevazišao sve prepreke i oberučke me primio. Ali ja više nisambio onaj stari Hajri. Prošli su dani kada sam s ljubavlju i čuđenjemposmatrao tajni svet satova u Nuri-efendijinoj radionici. Desile su se nekedruge stvari. Prošao sam školu Sejita Lutfulaha. U mojoj glavi, reči život irad bile su dva odvojena pojma. Život je za mene bio bajka o kojoj se maštas rukama u džepovima. Nije mi se sviđalo da dane provodim s ovimreumatičnim starcem i da radim neprestano slušajući njegove funduszeue.info dana, vratio sam lupu, iglu i ključ od radnje. Izleteo sam na ulicu s
nekoliko novčića, koji su mi ostali u džepu od prethodnog dana. U jednomdahu obišao sam grad uzduž i popreko. Bio sam srećan kao da se odjednomsve sredilo. Tu noć sam proveo u jednom pozorištu u Šehzadebašfunduszeue.infoi, aplauzi, smeh, glas prodavca, svetla pozornice, a naročito čarobnipogledi i baršunasti glas jedne Jermenke koja je tih dana stupala na pragslave, učinili su da pred sobom ugledam nove horizonte. Ono što mi senajviše dopadalo bio je način na koji su ovi ljudi koje sam preko dana
sretao na ulici i u kafanama, postajali potpuno druge ličnosti pod svetlimapozornice, u pratnji raštimovane muzike. Kako je životvoran bio taj san. Tenoći doneo sam odluku. Tri dana kasnije, bio sam u jednoj improvizovanojtrupi.
Naravno da mi nikad nisu dali neku bitnu ulogu, a ni ja nisam mislio dase bavimo nekim naročitim poslom. Pa ipak, ta bila je godina dobrogživljenja. Ceo bogovetni dan mi je bio na raspolaganju. Predveče bismo sepolako okupljali, kao da spremamo neku zasedu. Zatim bi otpočinjao haos.
Zvucima bubnja, horne, klarineta, najavljivali smo noć, pozornica sespremala za neki drugi svet. S druge strane zavese skupljala se funduszeue.info, komešanje, graja, gurkanja, zvižduci nestrpljenja potresali bi salu iztemelja. Naposletku se dizala zavesa. Prvo bi nastupali igrači funduszeue.infoa je igrala trbušni ples, dok bi masa, iako svesna parodije, a moždaupravo zbog nje, zadovoljno aplaudirala. Okolina bi odjekivala od vriskešto se poput štofa parala.
Sve je izgledalo bedno, jeftino, izlizano. Te bedne i jadne stvari su meni,koji sam prošao Sejit Lutfulahovu školu, izgledale lepe baš zbog toga što subile lažne. Prvo što sam obukao bilo je plemićko odelo iz doba NapoleonaTrećeg, pocepano na tri mesta. Žena u koju sam se zaljubio, tačnije,
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 63/
kontesa, bez sumnje je mogla da mi bude majka, ali, zar je to bilo bitno?Stvar je bila u tome što Hajri tada nije postojao, ja sam bio van funduszeue.info je bio beg od stvarnosti i ništa više. Našao sam se u začaranom krugulaži, i to mi je bilo dovoljno.
Šta smo sve igrali? Na našem repertoaru nalazila su se mnoga remek-dela. Ničiji se Don Kihot nije tako hrabro i spokojno borio protiv vetrenjača. Šteta što je posle tri meseca došlo do otpuštanja koje je i menezahvatilo. Ovaj put sam se priključio jednoj trupi u Kadikoju. Počeli smo daigramo na maloj sceni u Kušdiliju. Moja zarada je bila smešna. Jedva da sampodmirivao putne troškove. Međutim, ova trupa je bila nova, nepoznata,devojke su bile mlade i ja sam bio zaljubljen u svaku, bez izuzetka.
Poslednjim brodovima bih se vraćao u Istanbul, opterećen maštanjima ibubama koje su ostale iza prethodnih putnika. Uz to, s ovom trupom mi sedešavalo da dobijem druge, treće uloge, imao sam više sreće.
Treća scena se nalazila ponovo u Kadikoju; ovoga puta bila je to funduszeue.infoo sam svoj glas u muzici u kojoj su se mešale melodije Istoka iZapada. Melodija i tonalitet derviških recitala koje smo otac i ja svakogčetvrtka i petka izvodili u tekiji mogli su se prepoznati u ovoj funduszeue.info na čemu je naš direktor nemilosrdno insistirao bilo je da njegov
monokl bude besprekorno čist. Kao da će blistavi odsjaj njegovog staklaulepšati svaku stvar koja se kroz njega ugleda!
Posle operete došao je turski teatar, a posle njega, na insistiranje Abdulselam-bega, pozorište Dar-ul-bedaj (Kuća vrednih stvari) i Antoanovičasovi koje uopšte nisam razumeo Ono što me je spaslo od ovogčudesnog sveta i iscrpljujućeg haosa čiji smisao nikako nisam uspevao dadokučim, bio je Prvi svetski rat. S njim, kao da sam prvi put stao na funduszeue.infođutim, shvatio sam da sam zakasnio.
7/17/ Ahmet-Hamdi Tanpinar~Institut za podešavanje vremena
funduszeue.info 64/
DRUGI DEO
Trunka istine
